U slanoj sobi

Nimalo se ne pridržavajući preporuka za pravilno kijanje koje je propisalo Ministarstvo zdravlja – u nedostatku maramice, okrenuti se ka sopstvenoj nadlaktici – bivši oficir Blaško sa Banovog brda ispalio je iz sebe kao iz zarđalog topa beličasti oblak, baš dok je prošlog petka oko deset ujutru plaćao račune u pošti: „B-ćuuuuu!”

Bio je iznerviran visinom troškova za struju, telefon i „Infostan”, i nije ga bilo briga što fitilj u njegovom „ubojitom” nosu dogoreva pred gomilom svedoka. Zbog brzinskog penzionisanja „antiprotivan” prema svim vladinim merama i akcionim planovima, sapatnicima u izuvijanoj koloni pred šalterom Blaško iz inata nije čak saopštio ni upozoravajuće „a... a-a... a-a-a...”, pa je „đule” od milion virusa smeštenih u aerosolnim kapljicama svom snagom artiljerijskog iznenađenja šljonulo posred providne pregrade kojom je građanstvo odeljeno od službe za prikupljanje narodnih para.

Šalteruša Anđa se zgranula. Pa tek što je proglašen kraj epidemije novog gripa i ona skinula hiruršku masku! A vidi sad ovo! Nesmotreni pojedinci uvaljuju joj „sezonsku influencu”!

Dok je Blaškov „b-ćuuuuu” kružio iznad glava okupljenih u sali ustanove za poštanski saobraćaj, otvorila su se vrata i kovitlac je brzinom od 150 kilometara na sat zapahnuo Petra i Milicu koji su se desetak minuta nežno opraštali pred zdanjem. Ona je kasnila na treći čas u 13. gimnaziji, a on žurio na „dvadeset trojku” pa na trening kadeta OFK-a. Kako je kročila u učionicu, Milica je poslala jedno „ćiii” pravo u lice profesorki Željki koja je bez šala istrčavala napolje da ćerkici Sanji doturi fotokopiju „Mesečeve sonate”. Zajedno sa notama poljupčićem joj je prenela i „osmog putnika” koji je iz pošte, kao da je najobičnije pismo, odaslat u beli svet.

I centarfor Petar je na teren prekriven snegom u crvenoj „baburi” poneo klice. Posle pogotka u same rašlje, uz promuklo „gooool” razdelio ih je levom krilu, centarhalfu i desnom beku u strasnom zagrljaju.

Sanjica je kompoziciju i jedno tiho „piiis” darivala simpatiji Mariju u muzičkoj školi, a Mario ga kao osećaj golicanja u nozdrvama predveče poneo u igraonicu gde ga je sporadičnim kašljucima utrapio gazda-Mićku.

Suočen sa mršavom posetom otkad su igraonice u blizini osmoletki na meti Gradske uprave, gazda je ranije zatvorio radnju i seo u džip. Pokupio je suprugu Ivonu pred frizerajem i vozeći isključivo žutom trakom do Sarajevske, šta mu ko može, žučno kritikovao usmerenje Srbije ka Evropi sve fajtajući pljuvačkom ženin besprekorni sajber paž.

Sutradan, Ivona je odletela do Banjice da pohvali šiške kuma-Bokici, a tu se zadesila i kumina ujna Pavlina iz Kovina...

Nedelju dana od pucnja prve prehlađene „puške” na Brdu, prekjuče u slanoj sobi na Defektološkom fakultetu okupiše se svi: i bivše vojno lice Blaško, i šalteruša Anđa, i gimnazijalka Milica, i centarfor Petar sa kadetima, i profesorka Željka s ćerkom Sanjicom. Normalno, tu je bio i budući pijanista Mario. A u naslonjači, kao na plaži, raspištoljio se i gazda Mićko, šta mu ko može. Poveo i suprugu Ivonu sa, jašta, novom frizurom – umetnutim pramenovima! – a njoj je, razume se, pravila društvo kuma Bokica u kompletu sa ujna-Pavlinom iz Kovina...

I sam sam dojurio, navukao zelenu odoru i pridružio se ekipi u ligeštulima. Što da oni uživaju u blagodetima haloterapije i da ozdrave za dva tretmana, a ja kod kuće danima da parim njonju pod peškirom. Sinusi mi zacementirali, oči zalepile, kijam, kašljem – b-ćuuuuu, „ćiii”, „piiis” – sve isto kao i junaci ove priče. Sad udišemo čestice soli i prezdravljamo naočigled, a mislio sam da je to samo čaršijsko naklapanje.

Sutra dovodim i ženu i decu: četrdeset minuta provedenih u ovoj prostoriji isto je što i tri dana na moru. Uplatio sam nam po pet tretmana. To je kao dve nedelje u Grčkoj. Neću posle da mi kažu kako nismo nigde bili na letovanju.

Darko Kalezić