Čaj sa sedam zvezdica

Dubai, februara – U hotelu „Burdžal Arab” nema čega nema, samo treba imati – mnogo para! Nenajavljena, ni ptica ne može da ga nadleti! Ne pomaže ni međunarodna pres-karta samo da kročite na 280 metara udaljeno veštačko ostrvo, na kojem se već deset godina uzdiže oličenjeluksuza – hotel „Jedro“, prvi rangiran sa „sedam zvezdica”.

Ovaj najviši hotel na svetu (321 metar) sa najvišim atrijumom na svetu – 170 metara, ima i najveću nepristupačnost na svetu.

Da uđete, uslov je, bar dan-dva ranije, rezervacija za ručak ili večeru ili – popodnevni čaj! Osim svih generalija, pitali su ne samo za broj kreditne kartice već i –da li sam alergična na neku hranu!? Ta „čajanka” staje oko 80 evra sa čašom šampanjca. Da pijem čaj po toj ceni, ne bih ni u ludilu,ali, kad je bal nek je bal!

Već sam prilaz hotelu je fascinantan. Pošto je obezbeđenje uz pažljivo oko policajaca proverilo da smo na spisku, podigle su se rampe, spustila gvozdena barikada koja onemogućava itenkovskim gusenicama da je pregaze! Prelazimo prevlakom, kao svetostefanskom, ka hotelu. S obe strane plaže, kupači, tirkizno more, luksuzni restorani, „bagi” transporteri. Pored našeg taksija prolaze „rols-rojs”, „lamborgini”, „maserati”. Visoko gore, upravo sleće helikopter na hotelski helidrom. Polučasovni let staje 340 dolara po osobi.

Vrata taksija, naravno, otvara hotelski vratar, kao bivši igrač NBA lige, visok više od dva metra. Ljudi dolaze iodlaze, ali svako stane ispred zlatne table sa logom hotela, na ulazu, da se fotografiše za uspomenu.

Kad stupite u hol, dah zastaje. Pred vama kaskade vodopada, sa leve i desne strane ogromni akvarijumi, unutra gnjurac, da li hrani, da li čisti? Na ulazu, upadljiv znak – zabranjeno snimanje kamerom! Može samo fotoaparat. Penjemo se pokretnim stepenicama, a od pogleda nagore dobijete vrtoglavicu od visine –uvis. Unedogled tih 170 metara ide ta čudna kupasta forma, zatalasanih površina poput talasa, iza kojih su dupleks apartmani. Odjednom, sada iz druge raskošne fontane, šikne mlaz vodoskoka, 37 metara uvis! I tako svakih dvadeset minuta. Neopisivo je to osećanje prostora, sklada boja koje u prelivima prate boje mora. A sve što je žuto, to je dvadesetdvokaratno zlato, prah ubrizgan u materijale iboje. Uključujući iogromne pilastre u holu.

(/slika2)U prostoru „Sahn Edar”, gde se pijuckaju čaj, kafa ili nešto drugo, pogled puca na hotel „Džumeira palas” iplaže.

Donose – „jelovnik” za čaj. Čitam meni sa sedam vrsta jela, kako naši kažu „gangova”. Dolazi lepa, kosooka „konobarica”, livrejisana isa belim rukavicama, pokazuje bocu šampanjca, onogiz vrha ponude, „Louis Roederer”, zadovoljno klimnem glavom, kao OKje! I ona započinje koreografiju sipanja penušavog dragocenog napitka, neviđenu do sada ni u jednom hotelu, a pohodila sam ih,ito najelitnije, diljem sveta. A, ni na filmu. Sve vreme kamerni orkestar diskretno izvodi popularnu muziku,nedaleko stoji kuvar kraj svog specijaliteta. Oči „parim” na „Šoparovoj” radnji preko puta, nešto dalje je „Rodeo Drajv”. „Proveravam” toalet, sve je u rafiniranim cvetnim aranžmanima, zlatu isa – „Hermesovim” sapunima, dezodoransima, losionima, parfemima… Najskuplja kolekcija, na „izvol’te”.

I da skratim, sedam puta ljupke kosooke devojke donose u sofisticiranim srebrnim posudama nešto kao moderno dizajnirani „aufzic”, dvadesetak vrstakanapea, posle toga specijalitet šefa kuhinje, komad kao puter topljivog steka, obmotanog hrskavim testom sa prelivom od pomorandže, pa sorbe od jagoda, serviran iznad latica ruže. Sledeći „gang” su rapsodija od svakojakih škotskih hlepčića idžemova, pa onda mešano bobičasto sveže voće, na kraju čokolade iminjoni… Naručih čaj „masala” od koga je zamirisala okolina, a kako moja prijateljica nije našla na meniju svoju omiljenu tursku kavu, ponudili su da joj je odmah prirede. I dođoše, sve sa kolicima ipravom turskom džezvom. I tu su je, pred nama, ritualno skuvali. Ali, to, ipak, nije bila –naša turska kahva!

 Naručih još jednu čašu šampanjca, misleći da je preostalo u flaši. Ali, ne lezi vraže. Ta nova čaša je idodatna cena – 40 evra. Naravno da nisam ni trepnula, „masters kartica plaća odloženo. Pa, kad ću ponovo sedeti u raskošnom „Sahn Edar” lobiju u najhotelu na svetu!? Samo jednom se živi, a „plakaću sutra” što reče Skarlet O’Hara.I onda se pojavio On, u vidu zgodnog, mladog džentlmena, iobrati se sa: „Dobar dan”. Zapanjena, saznajem da je šarmantni gospodin Goran Stojković, jedan od glavnih menadžera ovog hotela. Znanje je, reče, stekao ipekao u beogradskom „Interkontinentalu” i„Hajatu”,a ovde je od pre godinu ipo dana. Ljubazno se ponudio da nam bude „vodič” kroz hotel. Takva prilika se, zaista, ne propušta!