Dvojnici od voska

Blago onom ko je kloniran u vosku – imao je zašto i da se rodi. Recimo da je ovakva parafraza Njegoševe pouke o neprolaznosti ljudske veličine u temeljima najpoznatijeg muzeja voštanih figura na svetu „Madam Tiso”. U njegovim odajama su besprekorni klonovi junaka svog doba, onih koji će doveka živeti po svojim delima i nedelima, krojača svetske sudbine, vlastodržaca i političara, likova koji su ovako ili onako zaslužili mesto u istoriji književnosti, filma, muzike, sporta...

Ima mišljenja da su voštane figure kič, ali niko ne može da ospori da svojevrsni vajari voskom imaju filigransko oko i zlatne ruke kojima stvaraju verne kopije u prirodnoj veličini prema obrascu. I tako od druge polovine XVIII veka...

Od Voltera do Džerarda

Madam Tiso (1761-1850), rođena kao Ana Marija Grosholc, od oca koji je bio istaknuti soldat austrijske vojske, naučila je veštinu voskarenja od Filipa Kirtisa, obrazovanog čoveka, anatoma. Njena majka mu je vodila brigu oko kuće u Parizu. Svoj dar je prvi put pokazao1765, kada je napravio voštanu figuru grofice Marije Žane Dibari, ljubavnice LujaXV. Buduća gospođa Tiso je nasledila njegovu kolekciju posle njegove smrti (1794). Prvo delo njenih ruku bila je bista čuvenog Voltera (1777), samo godinu pre nego što je umro, a ona je tada imala tek 16 leta.

Brzo se pročulo za nju. Život i splet istorijskih okolnosti tog vremena vodili su je u London, Liverpul, Dablin, Njujork... Njena zbirka je postajala sve veća i sve vrednija, ali je postojano odolela ponudi Tejlora Barnuma, američkog magnata šou-biznisa s početka XIX veka, da otkupi njene rukotvorine za veliki novac i izloži ih u svojoj zadužbini Američkom muzeju na Brodveju. Vratila se u London i 1835. Kupila je kuću u centru grada u kojoj je otvorila svoj muzej.

Njena intuicija je nije prevarila. Temelj koji je postavila u XVIII veku neuzdrman je i u XXI.

Sto šezdeset godina posle njene smrti odnosno 233 leta posle Volterove voštane biste, onomad se jedan sjajan fudbaler zaprepastio sličnošću sa svojim bratom blizancem u vosku. Zagledao ga je i iščuđavao se kako je sve do tančina isto kao na njemu: kosa, nos, visina, ruke, noge, crveni Liverpulov dres, kapitenska traka... Samo što ne progovori i ne potrči „Enfildom”.

To je voštani klon Stivena Džerarda, 29-godišnjeg engleskog reprezentativca, koja će biti posađena u sportskom odeljenju londonskog muzeja „Madam Tiso”, tik uz figuru bokserskog šampiona Mohameda Alija. Ovo je prvi slučaj da voštano delo bude predstavljeno javnosti van muzeja. Džerardov klon se tako pridružuje figurama Dejvida Bekama (prva napravljena 2002) i Vejna Runija (2005), a napadač Mančester junajteda je poslednji fudbaler koji je dobio mesto u voštanoj kući slave pre Liverpulovog kapitena.

Skulptori su na Džerardu radili četiri meseca. Uzimali su mu meru oko 300 puta, a koristili su i mnogobrojne fotografije. Izrada je koštala oko 150.000 funti.

– Namerno ste zaboravili dve bubuljice na čelu – kazao je Džerard smejući se i začešljavajući rukom kosu svom dvojniku. – Naravno, ukazana mi je velika čast da imam voštanu figuru u „Madam Tiso”.

Liza Edvards, portparol Muzeja, rekla je:

– Zaista retko pokazujemo eksponate izvan Londona, tako da je donešenje Džerardove figure u Liverpul ekskluziva. Džerardu obaveze nisu dozvolile da nas poseti na licu mesta.

Bekamovi u „bogohulnoj” postavci „Rođenje Hristovo”

(/slika2)Mnogo je još voštanih figura istaknutih sportista izloženo u muzejima „Madam Tiso” i u Njujorku, Hongkongu, Amsterdamu, Las Vegasu, Kopenhagenu, Los Anđelesu i Berlinu. Pre godinu dana stanar je zasluženo postao još jedan Englez – Luis Hamilton kao najmlađi svetski šampion Formuli 1 svih vremena. Izrada njegovog blizanca je koštala oko 230.000 dolara. Pre njega ta čast je pripala još trojici bivših svetskih prvaka: njegovom zemljaku Najdželu Menselu, pokojnom Brazilcu Ajrtonu Seni i Nemcu Mihaelu Šumaheru.

Klonove imaju košarkaši Dirk Novicki (Nemačka), Jao Ming (Kina), najbogatiji sportista u istoriji američki golfer Tajger Vuds, najbolji biciklista svih vremena Amerikanac Lens Armstrong, najbolji britanski teniser Endi Marej, prvi ženski „reket” sveta Amerikanka Serena Vilijams..., ali nekako, kao i u realnom životu, najveću pažnju privlače Bekam i njegova ljuba Viktorija. Kada je engleski fudbaler pre tri godine prešao iz madridskog Reala u Los Anđeles Galaksi, smesta je iz Londona u Njujork avionom transportovan voštani bračni par u čast njegovog dolaska u SAD. Bekam u smokingu i Viktorija u svečanoj haljini bili su izloženi dve nedelje, a samo su prvog dana bili zaogrnuti američkom zastavom. Pokraj njih je bila postavljena figura tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg koji je u rukama držao papir s napisom „Dobrodošli u Ameriku”.

Inače, prva Bekamova skulptura je napravljena za kompoziciju „Gol” 2002, još dok je igrao u Mančester junajtedu. Kao obrazac je uzet njegov položaj tela prilikom izvođenja slobodnog udarca s jednog meča s Grčkom 2001. kada je postigao evrogol. Radovi su trajali nekoliko meseci, a Bekam poslednje dve nedelje maltene da je spavao u majstorskoj radionici, jer su morale da budu rađene ozbiljne korekcije zato što je bio promenio frizuru (Viktorija je svoju bliznakinju dobila još 1999, kao članica popularnog ženskog muzičkog kvarteta „Spajs grls”).

Prva zajednička voštana bračna idila je prikazana u avgustu 2004, pet godina posle njihovog venčanja. Bilo je to u Njujorku, a pored njih je bio postavljen još jedan par zvezda glumci Anđelina Džoli i Bred Pit. Nekoliko meseci kasnije voštane figure Bekamovih su bile glavni deo kompozicije „Rođenje Hristovo” u Londonu, koja je izazvala oštre reakcije katoličke crkve u Velikoj Britaniji i samog Vatikana.

Njih dvoje su predstavljeni kao devica Marija i Josif koji stoje iznad kolevke s Isusom Hristom. Levo od njih su kao kraljevi u vosku bili Džordž Buš Mlađi, tadašnji predsednik SAD, Toni Bler, tadašnji predsednik britanske vlade, i princ Filip od Edinburga, suprug kraljice Elizabete Druge, a desno kao pastiri glumci Samjuel El Džekson, Hju Grant i Grejem Norton. Svetska pop-zvezda Kajli Minog ih je gledala odozgo kao anđeo... Ceo mesec pre toga trajala je anketa u kojoj su se posetioci muzeja izjasnili koga bi da vide u famoznoj postavci.

Crkva ju je ocenila kao neukus i bogohuljenje.

G. Anđelić