U mašti kreiram Lenjina

Dositej Obradović, Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stevan Sremac, Borislav Pekić, Borislav Mihailović Mihiz, Sava Šumanović... Ovo je deo spiska scenskih junaka koje je tokom karijere ostvario glumac Tihomir Stanić. Lik kralja Aleksandra Obrenovića, kaže , za njega je posebno značajna uloga. Velikom nizu svojih likova Stanić će uskoro dodati i lik Lenjina. Upravo ovu ulogu poverila mu je rediteljka Ljiljana Todorović koja u Ateljeu 212 postavlja komad „Travestije” Toma Stoparda. Premijera je 19. marta na Velikoj sceni.

– Iako su različite ličnosti u pitanje, drago mi je što sam uspevao malim dosetkama i intervencijama u sopstvenom izgledu da ličim ili podsećam na većinu tih likova. Sada, evo, kreiram u svojoj mašti Lenjina koga ću tumačiti u nekoliko varijanti. Lenjin se pojavljuje kao sećanje glavnog junaka i junakinje, ali i drugih likova, tako da me svako od njih drugačije doživljava. „Travestije”, zapravo, predstavljaju sećanje malog čoveka koji je u jednom času mogao da spreči revoluciju, samim tim i da utiče na istoriju sveta, umetnosti, književnosti. Stopardov komad, dakle, pruža velike mogućnosti za igru i razmišljanje: koliko od malih stvari zavisi tok velike i surove istorije – objašnjava naš sagovornik.

Umetnička radoznalost odvela je Tihomira Stanića poslednjih godina i u producentske poslove. Sa kućom „Balkan film” iz Republike Srpske završava film Dejana Zečevića „Neprijatelj”, u saradnji sa „Biberče produkcijom” iz Beograda. U međuvremenu, Stanić u Beogradu osniva producentsku kuću „Drina film”.

(/slika2)

– Na konkursu Filmskog centra Srbije prošao je scenario Bobana Skerlića koji je uradio po romanu Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo”. Imamo još nekoliko scenarija i projekte koje želimo da radimo. Jedan od njih je film „Falsifikator” Gorana Markovića. Voleo bih i da završimo film o Jasenovcu prateći lik Dijane Budisavljević, žene koja je spasila 12.000 dece iz tog logora. Trebalo bi da ga režira Đorđe Kadijević. Paralelno radimo seriju „Znakovi pored puta”, po delu Ive Andrića od 30 epizoda, kaže Stanić i dodaje:

– Ranije me film nije zanimao jer pozicija glumca u njemu nije bila nešto što me je ispunjavalo. Bilo mi je, čak, dosadno to čekanje na kadar. Ova kombinacija glumac-producent je moja mera.

Ponekad se pitam, otkriva Stanić, zašto mi je sve ovo trebalo, jednostavno, neki naoko beznačajan događaj ili odluka gurne čoveka na drugi put.

Tihomir Stanić se, ipak, nada da će završiti svoju profesionalnu karijeru kao glumac.

– Produkcija mi pomaže da ne odustanem od glume, jer, ako bih se prepustio samo zakonitostima svoje profesije i prihvatao ili odbijao ponude, bojim se da bih jako malo radio. Mnogo toga bi me bilo stid da radim. Ovako sam našao neki balans – tvrdi Stanić.

Na pitanje o finansijskoj strani njegove producentske avanture, dobili smo kratak odgovor:

– Postoje ljudi koji u svemu ostvare finansijsku korist, isto tako i oni koji na izvoru ostanu žedni. To je više pitanje ličnih sposobnosti. Živimo surovo vreme. I u boljim vremenima, i bogatim zemljama je teško baviti se umetnošću.

Kada uradi film o Jasenovcu, Stanić će, kako nam je rekao, najverovatnije završiti svoju producentsku priču. I vratiti se blagodeti koja se zove: život glumca u pozorištu.

– Privilegija je biti samo glumac. To je, možda, najlepša profesija. U njoj su se, ipak, uvek dobro osećali ljudi koji su imali talenat. Može biti pakao i mučenje, kada ambicije nisu u skladu sa talentom. Imao sam periode kada nisam igrao, iako ne izgleda tako. Dešavalo se da mi reditelji po godinu, dve ne ponude ništa da igram. Pa sam namerno davao izjave u medijima da napuštam pozorište, ne bi li se neko setio da me pozove da igram. Mesecima sam isto tako igrao svoje „Detinjarije” bez ijedne prodate karte, ali nisam otkazao nijednu predstavu. Posle godinu dana dočekao sam da od 355 mesta imam prodatih 500 ulaznica. Ko ima suštinsku potrebu da igra, taj i igra.