Crkva, javnost i mediji

Do pre samo nekoliko godina mediji su o pitanju vere obično objavljivali koji je kog dana praznik i gde će patrijarh tim povodom služiti. Opštim, mada vrlo laganim, otvaranjem društva, kao i pojavom raznih slučajeva u crkvi, interesovanje se proširilo i produbilo.

Crkva je polako uviđala da su mediji i te kako „moćni”. Bila je prema njima, kao i drugde u svetu, nesigurna, obično nepoverljiva, kritična, ne želeći da se oni bave njenim unutrašnjim pitanjima, događanjima i pojedincima. Potom su mediji počeli da dobijaju selektivno informacije iz crkvenih krugova koji su ostajali anonimni. Saznavale su se vesti i najave koje su se veoma često pokazale tačnim. Kao da se pokušavalo ustanoviti kako će javnost, naravno i vernici, reagovati. Ovakvo postupanje nije neobično, praktikuju ga i druge institucije. Tako je štampa u pojedinim unutarcrkvenim odmeravanjima odigrala značajnu ulogu.

Patrijarh Irinej je svojom otvorenošću prema novinarima, koja je uvek dolazila do izražaja, posebno u vreme pred poslednji, izborni sabor, pomogao da se u odnosu na njih distanca ublaži. U poplavi vesti, promocija, (samo)kandidovanja, on je u medijima video sredstvo informisanja javnosti, razjašnjavanja, pa i podučavanja, čime je znatno smanjen prostor za špekulacije. Doprineo je da se u smirenijem tonu pristupi izboru poglavara. Sam njegov izbor i ustoličenje izveštači su propratili veoma profesionalno, takođe i potonju konferenciju za štampu. Pokazalo se da oni nisu „zlonamerni” i „bez izuzetka senzacionalisti“. Iskazali su entuzijazam, odgovornost i profesionalnost. Imao se osećaj da se uspostavlja novi odnos koji treba učvrstiti i negovati.

U najnovijim događanjima crkva je u „ozbiljnoj” štampi imala na neki način pomoćnika u razjašnjavanju situacije u jednoj eparhiji, koja je i od samih velikodostojnika označena „teškom”. Retki vernici i građani prate crkvenu internet prezentaciju, mediji su preko nje dobijali zvanične stavove crkve i prenosili ih. Usledile su brojne izjave nekolicine episkopa koji su uključeni u regulisanje stanja. Ko je želeo da se informiše, mogao je da stekne prilično realnu sliku o problemu koji Sinod želi da reši.

Izveštavalo se i o izjavama „druge” strane, koja nije želela da se usredsredi na genezu nastale situacije, već da sebe prikaže žrtvom gotovo svetske zavere. Njeni stavovi su prezentovani u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se shvatila kompleksnost izazova za celu crkvu.

Neće ovo biti jedina situacija kada je za razjašnjavanje nečega u crkvi potrebna opštedruštvena podrška, koja je moguća ukoliko su mediji u stanju blagovremeno i sa dovoljno informacija da izveštavaju, od strane kompetentnih novinara kao i sagovornika iz crkve. Takvih će prilika, po svemu sudeći, biti sve više. Crkva treba da nastavi da odstranjuje ono što u društvu kvari sliku o njoj i ugrožava joj moralni autoritet. To se, kako se i sada vidi, uz njenu odlučnost, ne može bez javnosti, otvorenosti. Iako će rad medija neko oceniti kao „pomaganje” crkvi, ne treba ga tako tumačiti. Njihov zadatak nije da budu učesnici, već da obaveštavaju javnost o pojavama, analiziraju ih, uz poštovanje autonomije crkve da sama nalazi rešenja.

Objektivnosti štampe, ma koliko je to ideal koji se ne može u potpunosti dostići, mora se težiti i približavati, iako je većina subjekata srpskog društva prema mogućnosti njegovog dostizanja skeptična. Uz uvažavanje potrebe za što većim tiražom, ne po cenu banalizacije, štampa i elektronski mediji su zapravo saveznik svim institucijama koje deluju radi opšteg dobra, takođe i crkve. Ne sme se štititi i prećutkivati potkopavanje opštih vrednosti do kojih treba da je svima stalo, bilo da su vernici bilo da nisu, bez obzira na politička uverenja. Vredi kretati se u tom pravcu, po ličnom uverenju, a ne tek po preporuci drugih.

Otvorenost u društvu nije princip koji je stran hrišćanstvu, i pravoslavlju kao njegovom delu, ni drugim religijama. Jevanđelje upravo govori o istini kao temelju odnosa među ljudima i u zajednici.

Verski analitičar