Ona kao takva

Da smo sin i ja ušli u opasnu, predosmomartovsku sedmicu, bilo mi je jasno u ponedeljak kad sam u slušalici začuo prija-Ljišin glas: – Primarijuskinja dr Lilijana Pavlović ovde, dečače. Je li moja ekspertkinja kod vas?

– Prija Lj-lj-lji-šo... baba je u š-š-šetnji na Du-du... na-vu. Doći će o-o-oko š-š-šest – mucam. Grlo mi se suši. Steže. Vrti mi se u glavi. Moj „muški sistem” je u šoku: babina prija mi se zvanično predstavlja! Svake godine – isto: pred Dan žena ona nije više prija, nego „primarijuskinja”! I nije naša Ljiša, već „dr Lilijana Pavlović”! Baba nije baba, već – „ekspertkinja”! A ja nisam ja –domaćin, nego – brodski mali!

Spasavaj se ko može, počinje homogenizacija „lepšeg pola”! Iz iskustva znam da ovom društvu nijedna homogenizacija nije ništa dobro donela, pa neće ni ova „polna” na dobro da izađe. Moram privremeno da zbrišem u ilegalu!

Ponovo zvrji: – Mili, sociološkinja Vanja kraj telefona. Kad je tvoja draga menadžerka ono zakazala radionicu „O prakticizmu u feminizmu”? Neću da je uznemiravam, na sastanku je Upravnog odbora NVO „Ona kao takva”, al’ ne bih da kasnim. U 19, mili, hvala ti...

Otvaram prozor. Dišem. Opet zvoni.

– Helou, ovde skulptor Barbara Kovačič-Čurkovič. Vaša čerka a moja džak – stjudent zvala mene na masterklas o pravima žene u njen dom večeras. Vi poslužitelj? Molim lepa za adresa...

Srce mi lupa, kao i svakom poslužitelju pred značajan skup. Grabim stolnjak, trpam majice, gaće i čarape, vezujem krajeve u čvor, tražim sina po stanu. U trku mu objašnjavam suštinu: „Gotovi smo!” Sinak ozbiljno shvata– ne pada iver daleko od klade – pakujemo se i bežimo sa zavežljajem na ulicu. Ne znam gde ćemo, ali snaći ćemo se sedam dana, dok ne prođe oluja.

– Ajmo ispod „Gazele”, možda i mi dobijemo stambeni kontejner... – zbori pametno dete.

– Toplije je kod kumašina. Boletova psihološkinja Nata upravo je krenula kod nas na „Nedelju ženskih prava”, pa kum ima praznu gajbu – predlažem nasledniku.

Na kapiji se sudarismo sa aktivistkinjama koje su pohrlile da pripreme tradicionalni seminar. Tu je i advokatica Brana, i sudinica Bilja, pa borkinja za prava žena u tufnastom, retkih životinja, ugroženih biljaka i egzotičnih buba Anamarija, dentistkinja Maja, pi-aruša Nada, majorka Ruža, trenerka Dunja, tramvajdžijka Rajka... Sve heroina do heroine! Harambašica baba ih uvodi u kuću, određuje zadatke i rukovodi operacijom „oslobođenja”. To radi još od polovine 20. veka kada se sa ruskim istomišljenicama Klare Cetkin borila protiv „kuhinjskog ropstva”. Borbom je zarazila moju suprugu koja ne samo da se oslobodila kuhinjskog ropstva – u kujnu i ne zalazi! – već je postala menadžerka s nadograđenim noktima i uveliko raspolaže „ljudskim resursima” kako u firmi, tako i u porodici. E, i ćeru su nam indoktrinirale. Glasno razmišlja šta će da bude kad poraste: akvarelkinja, bakrorezačica, ili možda čak ikonografkinja...

Bole je spremno dočekao sina i mene, a onda redom muževe seminaruša. Došao i Branin Panta, i Biljin Joksa, i Anamarijin Vučina. Tu je i Majin Aleksa, Nadin Stevče, Ružin Kole, Dunjin Srećko i Rajkin Dulence. Vadimo pivo iz krcatog frižidera i gledamo alpsko skijanje. Kladimo se koja će slalomašica prva da šmugne kroz cilj. Psihijatri i psihijatrese su dokazali da ženske figure u obliku peščanog sata u mozgu prosečnog Balkanca izazivaju „pozitivnu reakciju”. Posle nekoliko „oborenih” flaša, Branin Panta urlanjem potvrđuje medicinsku teoriju: „Ajde mačkice!” Biljin Joksa se dernja: „Cepni ih, ribo!” Anamarijin Vučina skarliče: „Bravo, jagnje moje!” Ja se napinjem: „Tooo, Gertruda!”

Dobra je prva martovska nedelja. One se lepo provedu. Oni se lepo provedu. Izalaufa se svako u svom taboru, a sutra – pošto im u znak poštovanja utrapimo po farbani karanfil u celofanu, a one nas iznenade poljupcem, srećne što su na poslu dobile poklon-vaučer lanca parfimerija „Mimi” vredan 2.500 dinara – vratićemo se svako svojoj kući i normalnom životu.

Darko Kalezić