Martovske godišnjice

Već je primećeno da je mesec mart višestruko upisan u srpsku istoriju, da se u njemu sustižu datumi sudbonosnih događaja, pa tako i sada godišnjica godišnjicu stiže. U četvrtak je obeležen jubilej Vojne akademije, a svečanu akademiju tim povodom iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta prenosila je televizija.

Kroz 160 godina školovanja srpskih vojnika proveo je gledaoce autor scenarija i režije Aleksandar Mandić originalnim dramskim vremeplovom. U njemu su istorijski fakti o ovoj visokoj školi, prelomni trenuci iz njene prošlosti i detalji iz njene sadašnjosti uobličeni umetnički, estetizovano, s namerom da deluju što upečatljivije. Niz tih dramskih scena – monologa, dijaloga, masovki koje su zajednički prikazali vojni pitomci i profesionalni glumci bio je uzbudljiv upravo po emocijama koje je izazivao u rasponu od vedrine, pa i veselosti do sete pa i duboke tronutosti.

Ono što televizijskom gledaocu nudi smenjivanje pojedinačnih emisija u dnevnom programu često svakoj od njih daje novi, dodatni smisao. Tako je bilo i sada, prelaskom sa Drugog na Prvi program RTS-a. Tamo je prikazana jedna od epizoda italijanske serije „Nedovršeni rat“, deo o drastičnim posledicama pogroma koji su kosovski Srbi pretrpeli od kosovskih Albanaca 17. marta 2004. godine. Gorko osećanje nepravde i nesreće koje trpi deo naroda još je gorče uz saznanje da ga njegova vojska nije mogla i neće moći braniti.

I onda, za koje se i kakve zadatke tako izvrsno spremaju mladići i devojke Vojne akademije i vojska kojom će komandovati? Hoće li se vežbati da budu na visini NATO standarda i dokažu svoje borbene veštine u ovom vojnom savezu? Hoće li čast, svoju imovinu, kako je glasio naslov svečane priredbe, zalagati u nekim mirovnim misijama daleko od otadžbine?

Hoće li se, nadahnuti tradicijom, usavršavati da bi se sačuvao i održao jedan od bitnih atributa države?
A što se serije „Nedovršeni rat“ tiče, to je izvanredan primer istraživačkog rada i aktuelnog dokumentarizma koji ima i sredstava i moći da prelazi etničke barijere na balkanskom terenu i da, na osnovu obilja prikupljenih podataka, razgovora, snimaka, sklapa uverljivu sliku prilika. One su u svakom pogledu tako bolno onespokojavajuće, da ih je mučno gledati., naročito u našoj „nedovršenoj državi“.

Ali ako i ovde i tamo, i u autorovoj i u drugim zemljama, gledanje pomogne da se dođe do pametnih i ispravnih zaključaka, valjda ni za one strane vojnike koji su sada na Kosmetu neće biti posla.