Dama protiv ribokradica

Bela Crkva – Ljiljana Jankulov, iz Bele Crkve, tvrde dobri poznavaoci ribolovačkog sveta, jedina je dama ribočuvar u Srbiji. Zaposlena je u d. o. o. „Krivaja“, čije je sedište u istoimenom mestu kod Bačke Topole. U Beloj Crkvi je osnovala Udruženje ribolovaca „Kapitalac“, u kome je predsednik, i vrlo je aktivan takmičar u pecanju na plovak. Osvojila je mnogo priznanja, pehara i medalja.

– Dogodilo mi se nešto što se samo može poželeti: radim ono što volim. Valjda mi zato nije teško da u svako doba dana i noći, sama ili uz podršku policije i inspektora za ekologiju, pođem u kontrolu sedam belocrkvanskih jezera, koji su moje – radno mesto, priča nam Ljiljana, za koju tvrde da je ribokradice gotovo iskorenila, bdijući nad ribljim blagom.

I njen suprug, Veroslav, pune tri decenije kontroliše stanje na obalama. On je zadužen za stotinak kilometara obale kanala „Dunav–Tisa–Dunav“, i njegovih pritoka, u četiri južnobanatske opštine. Kaže da je svake godine, do lane, uz podršku državnih organa, plenio i uništavao između 15 i 20 kilometara mreža ribokradica. Upornost se isplati, jer je ribokradica sve manje.

– Mnogo je uporna u poslu, a kad joj iskustvo zafali, priskočim u pomoć. Međutim, ona je u prednosti, s obzirom na to da nikom i ne pada na pamet da je uvredi, ili da je fizički ugrozi, što se meni često događalo – kaže Veroslav, ribočuvar s najdužim neprekidnim stažom u Srbiji.

Ljiljana priča da među ribolovcima bez dozvole ima i onih koji bi da se „nabace“, kako bi prošli bez plaćanja, pa je pozovu na kafu.

– Ne pijem kafu sa ribolovcima bez propisne dozvole.

– A kad bi te pozvao neki frajer – uporan je bio neznanac.

– Prihvatila bih, jer frajeri uvek imaju uredna dokumenta – odvratila je Ljilja, a „ribolovac“ je ćutke izvadio novčanik i platio dnevnu dozvolu.

Zbog loše procene, drugi „sportista“ se interesovao da li je Ljiljana gospođica, ili gospođa. Saopštila mu je da ima lepu unuku, a ovaj se „smirio“.

– Kad sam se sa Veroslavom upoznala, naši izlasci su bili na obale reke i jezera, dok su naši vršnjaci „uživali“ u kafanskom dimu. Nikad se sa sportskim ribolovcima nisam prepirala, niti oštre reči razmenila. Oni su, stvarno, kulturan svet. Često mi laskaju, pa kažu da nikad nisu lepšeg ribočuvara sreli. Radim nenajavljeno, prema tajnom planu, za koji zna samo moj šef – priča Ljiljana, i kaže da će uskoro, kao što je u čitavoj razvijenoj Evropi, zajedno sa suprugom, polagati i steći zvanje licenciranog ribočuvara.

Ljiljana je svoju ljubav prema sportskom ribolovu, koju neguje od svoje pete godine, prenela i na kćerku Tanju i zeta Veroljuba.

J. Danilović