Ćirilica sa ili bez latinice

NOVI SAD – U dva predloga novog ustava Srbije, onom Vlade Srbije i onom stručne grupe predsednika Borisa Tadića, na različit način se predlaže rešenje službenog jezika i pisma. Vlada Srbije predlaže da službeni jezik bude srpski i pismo ćirilica. Drugi predlog, iz stručne grupe Borisa Tadića, za službeni jezik i pismo nudi sasvim drugačije rešenje. Tamo se predviđa službeni jezik srpski s dva ravnopravna pisma: ćirilicom i latinicom. Taj predlog, u stvari, predstavlja obnavljanje onoga što je bilo u ustavu socijalističke Jugoslavije i što je važilo za takozvani srpskohrvatski jezik. Za srpskohrvatski jezik bilo je normalno određivanje dva pisma, jer su se tim jezikom služili Hrvati koji nisu imali nameru da zapostavljaju svoje pismo, pa je ono imalo ravnopravan status. Na taj način se latinica nametnula, pa se tako i dogodilo da je i danas u Srbiji latiničko pismo u prevazi, a u nekim oblastima, kao što je marketing, srpskog pisma gotovo i da nema u upotrebi.

Ovako bi se, u najkraćem, mogla sažeti poruka Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika "Ćirilica", koja je saopštena u Matici srpskoj, a povodom međunarodnog simpozijuma posvećenog ovoj problematici.

Učesnici simpozijuma su zaključili da je neophodno što pre i u skladu sa srpskim nacionalnim, kulturnim i filološkim interesima rešiti pitanje ćirilice kao srpskog pisma i u novom ustavu i, saglasno, novom srpskom pravopisu. To rešenje, ističe se, mora podrazumevati status ćirilice kao službenog pisma.

Predlog je da se u srpskom pravopisu status ćirilice kao srpskog pisma odredi na sledeći način: "Ćirilica je službeno pismo u srpskom jeziku kojim se koriste Srbi, dok se u varijantama srpskog jezika koje koriste drugi narodi upotrebljava (i) drugo pismo".

Ovakvi predlozi nisu nimalo slučajni, jer u javnim ispisima, u Novom Sadu, Beogradu i nizu drugih velikih gradova, gotovo da više nema srpskog pisma. Sve je ispisano, kažu u "Ćirilici", latiničkim pismom ili stranim i jezikom i pismom. U poslednjih četiri-pet godina naglo je opao postotak ćirilice u javnim ispisima, ali i u celokupnoj službenoj upotrebi. U Beogradu danas nema više od 15 odsto ispisa na ćirilici, a u Novom Sadu tek nekoliko procenata. U drugim gradova stanje je tek malo bolje.

Udruženje predočava da samo prvi, vladin predlog može spasti ostatke ćirilice u srpskom jeziku. Taj predlog je i u skladu sa evropskim rešenjima pitanja pisma u jezicima. U Evropi je to rešeno tako što se za jedan jezik određuje jedno pismo. Tako su uradili i svi oko nas, pa i Hrvati, Bugari, Makedonci, Slovenci, Albanci, kao i Englezi, Francuzi i Nemci i toliki drugi narodi Evrope i sveta. I svi čuvaju svoja pisma. Čak su i Grci sačuvali svoje jedinstveno pismo u celoj Evropi i ono je upisano i na zajedničkoj evropskoj novčanoj jedinici –evru!

"Zato nijedan narod ne uvodi u svoj jezik alternativna, konkurentska pisma. Kroz dvoazbučje ne može se sačuvati srpsko pismo koje Srbi koriste hiljadu godina. Danas ga sve više izbacuju iz upotrebe i zamenjuju ga hrvatskim pismom. Gubljenjem pisma Srbi će mnogo lakše izgubiti i svoj jezik", ističu u Udruženju "Ćirilica" i dodaju da "svi Srbi treba da znaju da u svetu nema dileme koje je čije pismo.

Hrvatski jezik je registrovan s hrvatskom (gajevskom) latinicom, a srpski jezik sa srpskom ćirilicom. Zato se u međunarodnim institucijama sve ono što se objavi na srpskom jeziku, a na hrvatskom pismu, već desetak godina knjiži u – hrvatsku kulturnu baštinu.