Srpsko liturgijsko pojanje na engleski način

Američki vokalni ansambl „Kapela Romana” nedavno je sa dirigentom Ivanom Mudijem u osamnaestoj sezoni ciklusa Glasovi vizantijskih zemalja u Portlandu i Sijetlu (SAD) izveo program Opelo Stevana Hristića i srpska pravoslavna horska muzika. Koncertima je bila obuhvaćena srpska duhovna muzika srednjeg veka, kompozicije Stevana Mokranjca i Stevana Hristića, kao i dela savremenih kompozitora Rajka Maksimovića, Aleksandre Vrebalov i Ivana Mudija. Jedan od stalnih saradnika ovoga portlandskog hora je kompozitor, dirigent i pravoslavni sveštenik Ivan Mudi, čija je kompozicija Sedam himni Svetome Savi američku premijeru imala u Portlandu. Katedrala Svete Marije bila je ispunjena, a publika i američka kritika odlično su prihvatile i ocenile koncert srpske duhovne muzike. Ivan Mudi diplomirao je istoriju muzike i kompoziciju na Londonskom univerzitetu a teologiju na Univerzitetu Joensu u Finskoj, i doktorirao kompoziciju kod američkog kompozitora Vilijama Bruksa na Univerzitetu Jork. 

Posle koncerta u Portlandu, razgovarali smo sa Ivanom Mudijem o njegovoj karijeri i duhovnoj muzici koju stvara i izvodi.  

Koji je trenutak bio presudan, ili je to bio proces, koji Vas je privukao pravoslavlju – i veri i muzici?

To je bio proces. Prvo čega se sećam jeste snažan utisak koji je na mene kao tinejdžera ostavila Liturgija Čajkovskog, inače kontroverzno delo. Onda sam se kao student na univerzitetu zainteresovao za ranu muziku, a u Londonu sam tokom osamdesetih godina živeo blizu Ruske crkve u koju sam odlazio svake nedelje. Tamo sam upoznao njihovog sveštenika. On me je pozvao da pevam u horu, i posle godinu dana zamolio sam da budem primljen u pravoslavnu veru. I Aleksandra Lingasa sam upoznao u Londonu pre nego što je on osnovao hor „Kapela Romana”, znači pre nešto više od dvadeset godina. Sreli smo se na koncertu i od tada ostali u vezi.

Kada ste i kako razvili interesovanje za srpsku muziku?

Interesovala me je vizantijska muzika, a onda i muzika različitih pravoslavnih zemalja. Ipak, moram reći da o srpskoj muzici nisam mnogo znao dok nisam prvi put došao u Srbiju na poziv novosadskog muzikologa i horskog dirigenta Bogdana Đakovića. Tada (2004) napisao sam Bogorodice djevo, koju je on izveo sa svojim horom. Upoznao sam i dr Danicu Petrović, direktorku Muzikološkog instituta SANU, i oni su mi mnogo pomogli u mom upoznavanju srpske muzike.

Moj afinitet za srpsku muziku enormno se razvio u poslednjih pet ili šest godina. Za ovaj koncert tražio sam delo većeg obima, a svetskoj javnosti manje poznato od Mokranjca. Kod Hristića me je jako zainteresovao harmonski izraz. Opelu je pripao ceo prvi deo programa i težište koncerta, kojem po dužini odgovaraju moje Himne,pred kraj drugog dela.

Kako ste došli do Stihire Svetom Simeonu Mirotočivom na liturgijsku poeziju Teodosija Hilandarca?

Pre šest godina, u Americi sam održao koncert na kojem su bila i dela Petra Konjovića i Rajka Maksimovića, a koji je publika veoma dobro primila. Za ovaj sadašnji koncert tražio sam upečatljiv primer srpskog crkvenog pojanja i pronašao ga u antologiji Hilandarski ktitori u pravoslavnom pojanju dr Danice Petrović (1999). Ovaj napev za muški hor pružio je i odličnu protivtežu ženskim glasovima iz „Miličinog plača” Rajka Maksimovića. „Miličin plač” Rajka Maksimovića, iz njegove „Pasije svetoga kneza Lazara” shvatam kao destilaciju izvorne muzike, ne liturgijske već narodne, i veoma intenzivne. Harmonija u pratećim glasovima oscilira kao u osinjaku, kao ornamentisani ison s imitacijama solističke melodije koja je širokog obima, a veoma tamnog kolorita.

Kako se Aleksandra Vrebalov našla na koncertnom programu?

Prošlog leta nastupao sam u Kotoru, a potom boravio u Beogradu. Aleksandru sam upoznao u Radio Beogradu, a onda sam je ponovo sreo u Novom Sadu. Pitao sam je da li ima neku horsku kompoziciju koju bih mogao da izvedem i ona je odgovorila da ima, i da će mi je poslati po povratku u Njujork. I poslala mi je.

I ta kompozicija je umnogome drugačija od ostatka programa, a naročito u harmonskom pogledu.

Apsolutno. Ona u Rođenju Hristovom koristi jednu vrstu renesansne tehnike s mnogo imitacija i kontrapunkta, i sa izuzetno zanimljivom harmonijom.   

A sada o Vaših Sedam himni Svetome Savi.

To je za mene bila veoma značajna porudžbina za gostovanje u Beogradu i Novom Sadu 2006. godine. U Beogradu sam prethodno bio u hramu Svetog Save u koji me je odveo novosadski kompozitor Boris Despot. Bio sam oduševljen. Tada sam saznao i o dvostrukoj patnji spaljivanja moštiju Svetog Save i razumeo ogroman značaj koji ovaj svetitelj ima za srpski narod. Kako sam proširivao svoje znanje, prvo sam želeo da napišem kanon, ali me je dr Danica Petrović uputila na tekstove stihira za Večernje, od kojih neki više nisu u liturgijskoj upotrebi. Iako u ovoj kompoziciji citiram srpske napeve, ona nije liturgijska nego je to više koncertna forma moje lične predstave o Svetom Savi koju sam stvorio kroz ove liturgijske tekstove. Želeo sam da svaka Himna kroz različitu horsku fakturu i kolorit dobije svoj poseban karakter, kao sedam bisera na nisci, gde je svaki biser malo drugačiji, i gde se svaki stav može izvoditi i pojedinačno i u ciklusu.

Kako izgleda Vaš „Intervju sa samim sobom”?

To je bio jedan introspektivni proces. Komentari i analize koje sam pisao delovali su isuviše formalno i činilo mi se da nisam dosegao do srži onoga što sam želeo da kažem. Onda sam sastavio jednu stranicu autointervjua i poslao je svom mentoru, na šta je on odgovorio da je ideja sjajna i da nastavim. Tako sam, u formi pitanja i odgovora, stavio na papir ona svoja razmišljanja koja su me tada bila zaokupila. Kao, na primer, da mnoge moje kompozicije koje počivaju na pravoslavnim teološkim konceptima mogu biti protumačene kao pokušaj verskog preobraćenja.

„Možda, ali to ne bi bilo tačno. Uvek se trudim da naglasim da su ti koncepti zapravo ona moja izvorna inspiracija, pa nema potrebe da se zbog toga izvinjavam. Isto bi bilo i da sam militantni marksista.”

„Zar marksizmu ne bi nedostajala poezija?”

„Ne neizostavno. Primeri su Crveno jevanđelje za glas i dva četvrttonska klavira Ivana Višnjegradskog... ili Nonov krajnje poetizovani marksizam. A u mojoj muzici jeste izražen poetski element, i to u rezonantnim frazama stranih jezika koje koristim, i, naravno, u poetskom kvalitetu liturgijskih tekstova na koje pišem svoju muziku.

Posle nastupanja u Americi vraćate se kući u Portugal, a u narednim mesecima kompozicije će Vam se izvoditi u Minhenu i Njujorku. Da li će se Srbija opet uskoro naći u kalendaru?    

Ja sam razvio veoma široko interesovanje za srpsku muziku, i to ne isključivo duhovnu, tako da prilikom svake posete Srbiji na odlasku ponesem nekoliko partitura. Trenutno sam opčinjen Josipom Slavenskim. Planiram ponovni dolazak u junu i nadam se da ću tada uspostaviti nove kontakte.

----------------------------------------------------------------

Odlomci iz „Intervjua sa samim sobom”

O preteranom insistiranju na strukturi u zapadnoj muzici:

Da, s jedne strane naglasak na ustrojstvu forme jeste izražen i može biti veoma opasan. Savršeno fluidna muzika može biti upropašćena baš tim insistiranjem na strukturi. S druge strane, pravila i konvencije mogu se ignorisati onako kako je to radio Vila-Lobos, baš zato što ih je jako dobro poznavao.

Još o hiperorganizaciji:

Dok je manija organizacije svega, koja je dovela do „zamrzavanja” totalnog serijalizma i njegove antiteze totalnog minimalizma bila neophodan istorijski korak, ona je u sebi nosila i seme svoga sopstvenog uništenja. Panteon „postsvegizma” koji danas uživamo, to svakako pokazuje. Interesantno je, uzgred, da kompozitor kao Erki-Sven Tir koristi serijalizam kao dekorativni efekat, stilski ga citira, baš kao što bi to činio s baroknim klišeom.

O kontekstu:

Kada sam učio osnove komponovanja, bio sam svestan konteksta, čitave istorije zapadne klasične muzike, i mislio sam da je to nivo kojem moram da težim. Naravno da se to može tumačiti kao tiranija, ali sam ubeđen da se kroz sve to mora proći da bi se nešto moglo odbaciti kao nebitno. Zato svoje ignorantne studente kompozicije šaljem kući s naramcima kompakt-diskova, od Gijoma de Mašoa i Baha, do Arva Perta i Xelmyta Lahenmana, i tražim njihovo mišljenje i obrazloženje toga mišljenja.