GLAS ČINjENICA, SREBRENICA

Očekivano naporno, razgolićujući podele i teško suočavanje s tragičnim događajima ratne prošlosti, srpska skupština konačno je izglasala Deklaraciju o Srebrenici.

Parlament je prikupio dovoljno koalicione hrabrosti da se posle 15 godina suoči s najtežim zločinom počinjenim u Evropi posle Drugog svetskog rata kako bi Srbiju i Srbe distancirao od masakra koji su zločinci počinili prikrivajući se srpstvom.

Izvinjenje, izražavanje saučešća žrtvama i otvoreno priznavanje da Beograd nije učinio dovoljno da jula 1995. spreči ubijanje 8.000 Bošnjaka, prvi je i najteži korak posle godina poricanja da se masakr u Srebrenici uopšte dogodio, i posle godina pritisaka Evropskog parlamenta zbog genocida na istoku Bosne.

Tesno izglasavanje Deklaracije u Skupštini, polemike koje su prethodile i ispratile dokument pokazuju da Srbija još nije prošla kroz kolektivno pročišćenje, ali prostora poricanju i raznim alibijima više nema.

Srbija je zahvaljujući inicijativi koju je Boris Tadić najavio početkom godine popravila imidž i potvrdila svoje „evropsko lice”. Stigle su mnoge pohvale sa Zapada. Ponekad propraćene žaljenjem što je izbegnuta reč „genocid”.

Odjek je toliki da su neki turski intelektualci odmah zatražili da Turska, koja takođe želi članstvo u Evropskoj uniji, sledi primer Srbije i izvini se za „genocid” nad Jermenima 1915, koji Ankara negira.

Nesumnjivo se radi o velikom početku razbijanja zabluda. Ruši se kapitalna, Slobodanu Miloševiću omiljena teza da Beograd nema nikakve veze s ratom u Bosni. Ruši se legat te prošlosti.

Da smo ranije ušli u suočavanje s nacionalistima, da su se čuli glasovi žrtava a ne samo „pobednika”, jasno je da bi određivanje poslanika u Skupštini išlo lakše i da deo javnosti ne bi strahovao od neke nove „zavere” Zapada.

Bosanskim muslimanima Deklaracija nudi suviše malo. Bosanski Srbi kažu da je napisano suviše mnogo. Zašto bi ovaj dokument bio „sraman”, kako tvrdi deo opozicije? Zašto bi on obeležavao buduće generacija na način da ne mogu da sa sebe speru ljagu?

Gluposti. Upravo suprotno. Ova Deklaracija će omogućiti da speremo ljagu koju nam nanose Ratko Mladić i svi oni sa njegovim „herojskim” likom na majicama. Ili bruku koju su, setimo se, Srbiji pre neku godinu naneli neki beogradski studenti prava negiranjem postojanja srebreničkog zločina.

Deklaracija je mogla da stigne ranije, mogla je da bude i bolja, ali ovakva kakva je proizvod je političke volje – a upravo ta i takva politička volja od izuzetne su važnosti. Očito nije moglo više.

Pre svega mislim na pojam genocid koji je bio kamen spoticanja u danima pre glasanja i tokom 13 sati usijane debate. Suočena sa otvorenim otporom nacionalista, vođena principima populizma, vladajuća koalicija se zadovoljila pitijski sročenim tekstom:

G-reč se ne pominje, iako se jasno kaže da je Deklaracija posvećena Konvenciji protiv zločina genocida. Istovremeno se kaže da je zločin izvršen na način izrečen u presudi Međunarodnog suda – koja govori o genocidu.

Slažem se da je genocid složen pojam. Noam Čomski, recimo, ne prihvata da je u Srebrenici počinjen genocid. „Ako ljudi žele da koriste termin ’genocid’ tako kako ga koristi tribunal, onda se mogu voditi suđenja protiv ljudi iz celog sveta uključujući lidere SAD, Britanije, Francuske i drugih koji su odgovorni za zločine koji su, žao mi je što to tako moram reći, veći od zločina u Srebrenici…”.

„Međutim, moramo  se dogovoriti oko novog termina koji bi označava ono što je ’genocid’ prvobitno značio. Prvobitno, on je bio stvoren kao termin za zločine koje su počinili nacisti i trebalo je da se odnosi na ogromne pokolje koji su za cilj imali uništenje naroda. Takav je slučaj bio u Ruandi, i on se može nazvati genocidom. Možda se i pokolj u Istočnom Timoru može nazvati genocidom, ali se to ne radi, jer je za te zločine odgovoran Zapad. Ima još dosta takvih primera. Jednostavno, ako će se termin ’genocid’ koristiti za ubijanje velikih razmera koja vrši neprijatelj, onda u redu. Možemo se dogovoriti da ga tako koristimo. Ali, onda to nema nikakvog moralnog značenja.”.

Činjenica je međutim da je Međunarodni sud pravde 2007. odlučio da je masakr u Srebrenici bio čin genocida. Tako smo za korak zaostali od Evrope i sveta gde je Srebrenica prihvaćena kao upozoravajući dokaz da je i posle istrebljenja šest miliona Jevreja genocid u Evropi moguć. Genocid koji nije definisan brojem ubijenih, već jasnom namerom da se uništi određena etnička ili verska grupa”.

U svakom slučaju stvari se menjaju. Rekao bih da se smanjuje broj onih koji poriču neviđeni zločin i genocid i da raste broj onih koji će, bez obzira na upotrebljene formulacije, Srebrenicu povezivati sa genocidom. Da nije tako, Deklaracije još ne bi bilo.

Ne razumem pri tome one koji tvrde da Deklaracija znači priznavanje kolektivne krivice srpskog naroda. Ne vidim razlog za strah da bi Srbi ovde, ili preko Drine, mogli da postanu „genocidni narod” ako bi u Deklaraciji bio upotrebljen pojam genocid. Da je to tako, a nije, onda bi to značilo da su Srbi „zločinački narod”, jer je upotrebljena reč zločin.

Nisam sasvim uveren da su političari do kraja jasno objasnili razliku između prihvatanja odgovornosti jednog režima i individualne odgovornosti za zločine. To, i činjenica da je Evropski parlament godinama pritiskao tražeći neki ovakav dokument, bacaju nešto senke, ali ipak je najvažnije što je prikupljena hrabrost da se Deklaracija izglasa. Tesno, ali to je slika naše stvarnosti.

Deklaracija će istovremeno pomoći procesu pomirenja i normalizacije odnosa u čitavom regionu, što je preduslov ulaska u EU. A da li je ona gest iskrenog kajanja ili politički motivisan korak da bi se olakšao put ka Evropskoj uniji?

Da li je nedavna Tadićeva izjava da Srbiji nije važno da li će Ejup Ganić biti izručen Beogradu ili Sarajevu već da je bitno da dobije „fer” suđenje bila balansiranje zbog izostavljanja kvalifikacije „genocid”?

Polemike će se nastaviti. Spekulativni i konfliktni potencijal nije iscrpljen, pokazuju i ocene islamskih krugova Srbije. Po Zukorliću, Deklaracija je „neadekvatna, nesvrsishodna i nipodaštavajuća”. Po Jusufspahiću, „nije idealna ali je značajan korak ka pomirenju”.

Rasprave slede, ali formalno je i konačno stavljena tačka na pitanje zašto „samo Srebrenica” kada su strahotni balkanski ratovi imali još mnogo žrtava i dželata.

Zato što bi Deklaracija o Srebrenici trebalo svima da pomogne da shvate kako se radi o pojedinačno najbrutalnijem zločinu u Evropi poslednjih pola veka, o pažljivo planiranom i logistički organizovanom istrebljenju ljudi zbog njihove etničke i verske pripadnosti

Znam, za kraj, da nije fraza kada preživeli Srebrenice kažu da će pravo izmirenje uslediti tek kada Ratko Mladić bude na sudu. Ipak, Deklaracija srpskog parlamenta otvara vrata sličnim gestovima koji vode pomirenju balkanskih naroda i njihovih država.