DRAGOLjUB JOVANOVIĆ

Postoji priča o vrednom obućaru koji je godinama slavio Svetog Nikolu. Jedne noći mu se ovaj svetitelj objavio i upitao ga: "Zar je to istinska i Bogu ugodna slava kad pozoveš one kod kojih si ti takođe na slavi jeo i pio, pa ih dobro ugostiš, čak se i prejedete i prepijete a u to isto vreme ima u tvojoj varoši toliko bednika koji gladuju i cvokoću od zime?" Smerni majstor je promenio način slavljenja. Počeo je da brine o prosjacima i bogaljima ali se, nažalost, u varoši niko na njega nije ugledao.

Ne ukazuje samo ova pričica da suština slave nije zapravo iće i piće. Bila slava posna ili mrsna, slavila se samotno u tišini doma ili uz mnoštvo rodbine i prijatelja, moraju tu biti prisutne neke vidljive stvari kao odraz nevidljivog.

Slavski kolač (hleb). Lomi se. I Hristovo telo se lomilo na krstu za nas. Hristos je hleb života. Zato slaveći slavu mi ispovedamo: "Hristos posred nas – jeste i biće!" A koliko dugo će biti? Okretanjem kolača u krug, nemo obznanjujemo – VEČNO!

Vino. Proliva se preko hleba i preko žita. Hristova krv se prolila za oproštenje naših greha.

Sveća. Poljubi se pre nego što se upali. Zašto? U Svetom pismu Hristos kaže: "Ja sam svetlost sveta." On je istinito svetlo koje obasjava svakoga čoveka. Zato:  "Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom."

Žito. Žito je žrtva. Prinosi se u slavu Božiju. Od njega jedu svi ukućani i gosti. Pšenično zrno je simbol ulaska u život kroz smrt. Hristos nam je otkrio: "Ako pšenično zrno ne padne u zemlju i ne umre, ostaje samo. A ako umre, donosi mnogo roda." Kada uzimamo kašičicu žita na slavi, zapitajmo se da li smo samoživi ili sebi umiremo a živimo za druge.

Ikona. Slika. Slika svetitelja. Podsetimo se ovde reči vladike Nikolaja Velimirovića: "Mi ne obožavamo ništa i nikoga osim Presvete Trojice u Jedinici – Jedinog Boga. Ali mi poštujemo svetitelje kao najbolju decu Božiju i sledbenike Hristove, i njihovim likovima ukazujemo posebno poštovanje kao što deca poštuju slike svojih roditelja ili braće."

Čovek je stvoren po slici Božijoj, po Njegovom obličju. Da se ne bi upalo u zamku slavljenja stvorenja umesto Stvoritelja, Sedmi vaseljenski sabor je razjasnio razliku između poštovanja (proskunesis) svetitelja – čoveka, i apsolutnog slavljenja (latreia) koje je isključivo namenjeno Bogu.

Dimitrije Kalezić nam ovo vrlo jasno tumači i kaže da kada mi slavimo određenog svetog, mi u stvari slavimo Boga koji je svoju slavu projavio i pokazao na određenome svetom i u njegovim delima. Svetac je svetac samo u Bogu i po Bogu a nikako sam po sebi.

Tako, kada u vreme slave pogledamo u ikonu, sliku sveca, mi zapravo sagledavamo ovozemaljski odraz mnogorazlične premudrosti i dobrote Božije koja se ogleda u svakom stvorenju.