ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ

Постоји прича о вредном обућару који је годинама славио Светог Николу. Једне ноћи му се овај светитељ објавио и упитао га: "Зар је то истинска и Богу угодна слава кад позовеш оне код којих си ти такође на слави јео и пио, па их добро угостиш, чак се и преједете и препијете а у то исто време има у твојој вароши толико бедника који гладују и цвокоћу од зиме?" Смерни мајстор је променио начин слављења. Почео је да брине о просјацима и богаљима али се, нажалост, у вароши нико на њега није угледао.

Не указује само ова причица да суштина славе није заправо иће и пиће. Била слава посна или мрсна, славила се самотно у тишини дома или уз мноштво родбине и пријатеља, морају ту бити присутне неке видљиве ствари као одраз невидљивог.

Славски колач (хлеб). Ломи се. И Христово тело се ломило на крсту за нас. Христос је хлеб живота. Зато славећи славу ми исповедамо: "Христос посред нас – јесте и биће!" А колико дуго ће бити? Окретањем колача у круг, немо обзнањујемо – ВЕЧНО!

Вино. Пролива се преко хлеба и преко жита. Христова крв се пролила за опроштење наших греха.

Свећа. Пољуби се пре него што се упали. Зашто? У Светом писму Христос каже: "Ја сам светлост света." Он је истинито светло које обасјава свакога човека. Зато:  "Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом."

Жито. Жито је жртва. Приноси се у славу Божију. Од њега једу сви укућани и гости. Пшенично зрно је симбол уласка у живот кроз смрт. Христос нам је открио: "Ако пшенично зрно не падне у земљу и не умре, остаје само. А ако умре, доноси много рода." Када узимамо кашичицу жита на слави, запитајмо се да ли смо саможиви или себи умиремо а живимо за друге.

Икона. Слика. Слика светитеља. Подсетимо се овде речи владике Николаја Велимировића: "Ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединици – Јединог Бога. Али ми поштујемо светитеље као најбољу децу Божију и следбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање као што деца поштују слике својих родитеља или браће."

Човек је створен по слици Божијој, по Његовом обличју. Да се не би упало у замку слављења створења уместо Створитеља, Седми васељенски сабор је разјаснио разлику између поштовања (проскунесис) светитеља – човека, и апсолутног слављења (латреиа) које је искључиво намењено Богу.

Димитрије Калезић нам ово врло јасно тумачи и каже да када ми славимо одређеног светог, ми у ствари славимо Бога који је своју славу пројавио и показао на одређеноме светом и у његовим делима. Светац је светац само у Богу и по Богу а никако сам по себи.

Тако, када у време славе погледамо у икону, слику свеца, ми заправо сагледавамо овоземаљски одраз многоразличне премудрости и доброте Божије која се огледа у сваком створењу.