O smrti i izbavljenju

Mladi iz osamdesetih godina 20. veka, odrasli na muzici novog talasa, panka i industrije, sećaju se jednog od dva koncerta „Autopsije”, koliko ih je ova grupa održala. Danas, posle tri decenije, njihova biografija nije napisana, a stav da nemaju ni mesto porekla ni adresu deo je njihove strategije ne/vidljivog i de/personalizovanog prisustva kao i delovanje izvan procedure i logike funkcionisanja zadatih umetničkih sistema.

Van svake sumnje, reč je o veoma značajnom umetničkom projektu koji se postavkom u Beogradu na određeni način istorizuje i učitava kao paralelni segment jugoslovenske umetničke prakse osamdesetih godina minulog stoleća. Naime, današnjim analitičkim predstavljanjem utemeljuju se ključne kritičarske teze o „umetničkom projektu koji radikalizuje i dovodi u pitanje masku slobode i humanosti umetnosti i tera je da nanovo izumeva novu deklaraciju i stav o tome šta je ona zapravo”, zapisuje Branimir Stojanović u tekstu „Autopsija leša kulture”. Početkom osamdesetih ovo je svakako bilo i jedno od mogućih pitanja o nestanku radikalnih tendencija konceptualne umetnosti a, u isto vreme, i anticipacija ratova i konfuzne reciklaže dotadašnjih vrednosti, tipičnih za raspad jugoslovenskog prostora.

Pripadajući delom kulturi postmodernizma i panka, „Autopsija” temom smrti relativizuje pitanje vremenskog kontinuuma podvlačeći stvarnu potrebu da se hrabro podnesu samoća i smrt. Ova tema varira u audio-vizuelnim projektima svojevrsnom autopsijom različitih muzičkih, tekstualnih, likovnih i/ili filmskih predložaka u opsegu od visoke do popularne kulture.

Slobodno prolazeći kroz različite kulturne prostore i epohe, „Autopsija” fokus smrti istražuje u njenom višeslojnom filosofskom diskursu, a metodom ponavljanja i bezličnim govorom – reciklaže/montaže zvučne slike, muzičke fraze, fotografije i tekstualnih fragmenata – poentira se samo središte ovog operativnog sistema. Ikonografija zastarelih mehaničkih tehnologija i re/interpretacije trivijalnog i marginalnog u radovima „Autopsije” aludira na monopolističko postindustrijsko društvo čija je suštinska karakteristika u otuđenosti i ponavljanju.

U kontekstu paradigmatičnog protokola rada u umetnosti ,„Autopsija” postavlja dva aksioma: prvi, sva prethodna kultura je leš; drugi, iz leša je dozvoljeno isecati bilo koji deo i stavljati ga u kontekst sa svim drugim delovima... Postojeći korpus muzike, vizuelne kulture i postavljanja tih delova u nove neočekivane konstelacije ima svoje korene i potencijal u aproprijaciji kao umetničkoj strategiji.

Postavka „Autopsija: Ogledalo uništenja” strukturisana je kao izbor radova iz njihovog tridesetogodišnjeg opusa predstavljajući grafičke radove, knjige i fanzine, eksperimentalne filmove, fotografije, tekstove, muziku i kompjutersku umetnost. Simptomatično je da su oni u svojim ranim muzičkim radovima destilišući bazični materijal (snalazeći se snimanjem sa više gramofona) primenili sempl, čije su tehnološke mogućnosti vezane za kompjuter i devedesete godine. Isto tako, njihova vizuelna kompjuterska animacija „Ikona”, rani je primer kompjuterske umetnosti u Srbiji.

Nomadska i prevratnička istorija „Autopsije” vezuje se za London krajem sedamdesetih, osamdesetih se nastavlja u Jugoslaviji, a od 1990. ona deluje u Pragu; okuplja autore različitih profesija dokazujući svoju stvaralačku vitalnost novim radovima na beogradskoj izložbi. Oslobađajući ljudski duh konvencija, a um uloge kontejnera poruka, „Autopsija” nastavlja da u svojoj laboratoriji istražuje nasleđe prošlih stoleća, a njen uspeh konkretizuju i kompozicije na brojnim kompilacijama izdavača širom sveta. Tako se radikalno menjaju i naše navike, gledanje i slušanje. Mada ovaj umetnički koncept ima dodirnih tačaka sa avangardnom, to ne umanjuje njegovu autentičnost i otvorenost za višeslojno čitanje.