Orkestar u senci violine

Nakon dve godine od osnivanja, Crnogorski simfonijski orkestar postao je nacionalni i izvozni brend. Još uvek u fazi konsolidacije, popunjavanja redova muzičarima sa različitih područja, on je rođen posle nekoliko prethodnih i propalih pokušaja dugotrajnijeg postojanja simfonijskog tela u Crnoj Gori, čemu je jedino odoleo donedavno prisutni orkestar RTV Crne Gore koji, takođe, više ne postoji.

Ruski dirigent Aleksej Šatski vezao je svoje delovanje za podgoričku sredinu i zajedno sa brojnim Rusima u orkestru, kao i sa koncertmajstorom Rusom, ansambl je formiran u okviru novog Muzičkog centra Crne Gore u Podgorici. Ceo pokušaj deluje ozbiljnije i temeljitije od onih prethodnih kojima smo prisustvovali.

Veoma ozbiljan program za prvo beogradsko gostovanje sigurno je da je inicirao i uslovio mladi virtuoz dobro poznat beogradskoj publici, Roman Simović, koji ubedljivo gradi evropsku karijeru kao solista, kamerni (kvartet „Rubikon”) i orkestarski muzičar (na pragu je da postane koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra, a deluje kao koncertmajstor Kamerate Salcburg).

On je izveo solističku deonicu Violinskog koncerta P. I. Čajkovskog u de duru na način mladih virtuoza današnjice, virtuozno, bravurozno, brzo, egzibicionistički, ostavljajući publiku bez daha i doživljavajući ovacije brojnih navijača sa galerije. Zbilja, fascinantno je šta taj mladić sve može sa najvećom lakoćom i na divnom instrumentu da odsvira (violina Dimitrio Didčenko iz 1946) podređujući se nevelikim moćima orkestra, koji tešku orkestarsku partituru Čajkovskog nije spremno dočekao i dovoljno navežbao.

Pregrubo su zvučale čak i pratnje pojedinih solista iz orkestra, neprilagođene kantileni soliste (solo klarinet u pratnji jedne od glavnih tema na solo violini) kao i forsirane kulminacije celog ansambla.

Da nije sve tako neizvesno u umetničkoj realizaciji orkestra i prepušteno izvanrednom solisti, svedočilo je mnogo solidnije izvođenje Šostakovičeve Prve simfonije u ef molu koje je ispunilo drugi deo programa. Veliki trud dirigenta i ansambla koji smo registrovali i u izvođenju Koncerta Čajkovskog, sada je dobio i realnije izvođačke mere, u tempu stavova, u solističkim nastupima, u konsolidaciji gudača i u intonativno preciznijem duvačkom korpusu. Ono s čim se mladi i ambiciozni dirigent Šatski bori jesu elementarne teškoće koje ga onemogućavaju da iskaže jednu umetničku ideju-vodilju i da je sprovede dosledno kroz sve stavove. Slušali smo samo delove, odseke, dramaturgiju parčića, ne i celine.

Najznačajniji crnogorski kompozitor današnjice Žarko Mirković (1952) napisao je svoju „Muziku Sioranu” 1993. godine za gudački sastav, zagledan u kontroverzni lik i raskošni opus rumunskog filozofa današnjice Emila Siorana („Zli demijurg”) koji je život proveo u Parizu.

Mirkovićeva kompozicija ne postavlja sioranovska pitanja o smislu egzistencije, već zvuči na način evokacije rumunske muzike i svirke rumunskih Cigana u nekoliko citata koji grade postmodernu auru i veoma lako pronalaze put do slušalaca.

„Sioranov svijet za mene je spoj dvije različitosti, dvije kulture; lična simbioza iracionalnog Balkana i racionalne Evrope...” – kaže autor, tumačeći partituru jednog od svojih najboljih dela, uzorno izvedenih, posebno u njenom kulminirajućem finalu.