Оркестар у сенци виолине

Након две године од оснивања, Црногорски симфонијски оркестар постао је национални и извозни бренд. Још увек у фази консолидације, попуњавања редова музичарима са различитих подручја, он је рођен после неколико претходних и пропалих покушаја дуготрајнијег постојања симфонијског тела у Црној Гори, чему је једино одолео донедавно присутни оркестар РТВ Црне Горе који, такође, више не постоји.

Руски диригент Алексеј Шатски везао је своје деловање за подгоричку средину и заједно са бројним Русима у оркестру, као и са концертмајстором Русом, ансамбл је формиран у оквиру новог Музичког центра Црне Горе у Подгорици. Цео покушај делује озбиљније и темељитије од оних претходних којима смо присуствовали.

Веома озбиљан програм за прво београдско гостовање сигурно је да је иницирао и условио млади виртуоз добро познат београдској публици, Роман Симовић, који убедљиво гради европску каријеру као солиста, камерни (квартет „Рубикон”) и оркестарски музичар (на прагу је да постане концертмајстор Лондонског симфонијског оркестра, а делује као концертмајстор Камерате Салцбург).

Он је извео солистичку деоницу Виолинског концерта П. И. Чајковског у де дуру на начин младих виртуоза данашњице, виртуозно, бравурозно, брзо, егзибиционистички, остављајући публику без даха и доживљавајући овације бројних навијача са галерије. Збиља, фасцинантно је шта тај младић све може са највећом лакоћом и на дивном инструменту да одсвира (виолина Димитрио Дидченко из 1946) подређујући се невеликим моћима оркестра, који тешку оркестарску партитуру Чајковског није спремно дочекао и довољно навежбао.

Прегрубо су звучале чак и пратње појединих солиста из оркестра, неприлагођене кантилени солисте (соло кларинет у пратњи једне од главних тема на соло виолини) као и форсиране кулминације целог ансамбла.

Да није све тако неизвесно у уметничкој реализацији оркестра и препуштено изванредном солисти, сведочило је много солидније извођење Шостаковичеве Прве симфоније у еф молу које је испунило други део програма. Велики труд диригента и ансамбла који смо регистровали и у извођењу Концерта Чајковског, сада је добио и реалније извођачке мере, у темпу ставова, у солистичким наступима, у консолидацији гудача и у интонативно прецизнијем дувачком корпусу. Оно с чим се млади и амбициозни диригент Шатски бори јесу елементарне тешкоће које га онемогућавају да искаже једну уметничку идеју-водиљу и да је спроведе доследно кроз све ставове. Слушали смо само делове, одсеке, драматургију парчића, не и целине.

Најзначајнији црногорски композитор данашњице Жарко Мирковић (1952) написао је своју „Музику Сиорану” 1993. године за гудачки састав, загледан у контроверзни лик и раскошни опус румунског филозофа данашњице Емила Сиорана („Зли демијург”) који је живот провео у Паризу.

Мирковићева композиција не поставља сиорановска питања о смислу егзистенције, већ звучи на начин евокације румунске музике и свирке румунских Цигана у неколико цитата који граде постмодерну ауру и веома лако проналазе пут до слушалаца.

„Сиоранов свијет за мене је спој двије различитости, двије културе; лична симбиоза ирационалног Балкана и рационалне Европе...” – каже аутор, тумачећи партитуру једног од својих најбољих дела, узорно изведених, посебно у њеном кулминирајућем финалу.