„Siva zona” BDP-a

Godinama je privreda predstavljala baštu iz koje je javni sektor brao koliko mu treba a ponovo nije zasađivao ništa. Danas u toj bašti „ljubimci” budžeta nemaju šta da uberu.

Velika javna potrošnja, nereformisana državna uprava kao i neka besmislena rešenja u Zakonu o radu utamničili su privrednike u sopstvene firme.

Pored 63 odsto sredstava koje privrednici izdvajaju na ime poreza i doprinosa, na teret privrede idu i bolovanje do 30 dana, troškovi prevoza, ogromne otpremnine pri otpuštanju radnika, isplata otpremnina kod penzionisanja radnika, troškovi toplog obroka i regresa kao i niz drugih sofisticiranih zahvatanja. Zbog toga ćemo samo u 2009. i 2010. godini izgubiti 250.000 radnih mesta, a 80.000 firmi ostaće u blokadi.

Mnogi ekonomski „geniji” ne prestaju da opisuju grad u kojem nisu bili. Za osnovni naučni koncept uzima se besmislena teza da je u srpskoj privredi i ekonomiji sve normalno i da imamo beskonačno vreme pred sobom da stanje popravimo.

Optimalnim poreskim opterećenjem država mora fiskalne obaveze da učini realnim, a širinom zahvata treba obezbediti pravičnost tako da teret plaćanja poreza snose svi poreski obveznici. U ovom trenutku 40 odsto BDP-a je u „crnoj” ili „sivoj” zoni. Neprijavljeno je oko 400.000 radnika. Porez se sve više svodi na dobrovoljnu članarinu a plaća ga sve manji broj poreskih obveznika u sve manjim iznosima. Zamrzavanjem plata i racionalizacijom broja zaposlenih u javnom sektoru nije ostvarena nikakva ušteda a i da jeste ona bi bila besmislena ako se efekti tog suficita ne bi preneli na rasterećenje privrede.

Smanjenje poreza i doprinosa bukvalno znači stabilizaciju i održavanje postojećih radnih mesta. Redosled mera koje u vezi s tim treba preduzeti su smanjenje poreza i doprinosa, smanjenje crnog tržišta i sive ekonomije, poboljšanje efikasnosti rada sudova, povećanje efikasnosti naplate poreskih obaveza, hitna reforma javnog sektora, reforma zdravstvenog i penzionog sistema. Samo ovako široka lepeza mera može dovesti do stvarnih promena.

Najveći deo sredstava od smanjenja poreza i doprinosa poslodavci bi iskoristili za povećanje plata radnicima. Ovo bi za posledicu imalo povećanje agregatne tražnje, stvaranje veće akumulacije u firmama, poboljšanje standarda građana. Manjak u budžetu od 3,6 odsto besmisleno je nadoknađivati povećanjem PDV-a za četiri procenta . Smanjenje poreza na plate omogućilo bi prijavljivanje velikog broja radnika u zoni sive ekonomije i crnog tržišta. Ukoliko ovi negativni trendovi ne budu eliminisani onda je svaka parcijalna reforma ma kog finansijskog segmenta besmislena i predstavljaće samo iluzorno sređivanje kabina na potonulom brodu.

Povećanje PDV-a za dva odsto može neznatno povećati cene i time smanjiti potrošnju. Ukoliko bi došlo do rasterećenja poreskih izdvajanja na plate, privrednici bi povećanje PDV-a od dva odsto ukalkulisali u sopstveni trošak i ne bi ni podizali cene. Kada bi država ubrala veći deo poreskih prinadležnosti koje joj pripadaju, manjak od milijardu evra u budžetu ne bi ni postojao. Samo pančevački buvljak godišnje utaji oko 200 miliona evra poreskih obaveza. Ako se tome doda i 600 miliona evra koje gubimo u javnim nabavkama, samo ove dve stavke iznose 80 odsto budžetskog deficita od milijardu evra. Porez na imovinu i porez na dobit pravnih lica takođe bi trebalo da doprinesu porastu budžetskih prihoda. Jer, fiskalne obaveze postoje ali se ne realizuju.

Zato je pred državom jednostavan izbor: ili će urgentno rasteretiti privredu, ili će se trend gubitka radnih mesta sve više, u toj lošoj beskonačnosti, radikalizovati. Veći deo „kolača” mora ostati privredi kako bi se potencijali koji se koriste za finansiranje fiksnih troškova uložili u poslovanje. Državna administracija mora biti i efikasnija i manja kako bi se uspostavila ravnoteža. U suprotnom, trpećemo sve veće posledice novih ekonomskih improvizacija koje će „glumiti” „sveobuhvatne reforme”.

*Potpredsednik APPS, vlasnik „Modus” d.o.o.