„Сива зона” БДП-а

Годинама је привреда представљала башту из које је јавни сектор брао колико му треба а поново није засађивао ништа. Данас у тој башти „љубимци” буџета немају шта да уберу.

Велика јавна потрошња, нереформисана државна управа као и нека бесмислена решења у Закону о раду утамничили су привреднике у сопствене фирме.

Поред 63 одсто средстава које привредници издвајају на име пореза и доприноса, на терет привреде иду и боловање до 30 дана, трошкови превоза, огромне отпремнине при отпуштању радника, исплата отпремнина код пензионисања радника, трошкови топлог оброка и регреса као и низ других софистицираних захватања. Због тога ћемо само у 2009. и 2010. години изгубити 250.000 радних места, а 80.000 фирми остаће у блокади.

Многи економски „генији” не престају да описују град у којем нису били. За основни научни концепт узима се бесмислена теза да је у српској привреди и економији све нормално и да имамо бесконачно време пред собом да стање поправимо.

Оптималним пореским оптерећењем држава мора фискалне обавезе да учини реалним, а ширином захвата треба обезбедити правичност тако да терет плаћања пореза сносе сви порески обвезници. У овом тренутку 40 одсто БДП-а је у „црној” или „сивој” зони. Непријављено је око 400.000 радника. Порез се све више своди на добровољну чланарину а плаћа га све мањи број пореских обвезника у све мањим износима. Замрзавањем плата и рационализацијом броја запослених у јавном сектору није остварена никаква уштеда а и да јесте она би била бесмислена ако се ефекти тог суфицита не би пренели на растерећење привреде.

Смањење пореза и доприноса буквално значи стабилизацију и одржавање постојећих радних места. Редослед мера које у вези с тим треба предузети су смањење пореза и доприноса, смањење црног тржишта и сиве економије, побољшање ефикасности рада судова, повећање ефикасности наплате пореских обавеза, хитна реформа јавног сектора, реформа здравственог и пензионог система. Само овако широка лепеза мера може довести до стварних промена.

Највећи део средстава од смањења пореза и доприноса послодавци би искористили за повећање плата радницима. Ово би за последицу имало повећање агрегатне тражње, стварање веће акумулације у фирмама, побољшање стандарда грађана. Мањак у буџету од 3,6 одсто бесмислено је надокнађивати повећањем ПДВ-а за четири процента . Смањење пореза на плате омогућило би пријављивање великог броја радника у зони сиве економије и црног тржишта. Уколико ови негативни трендови не буду елиминисани онда је свака парцијална реформа ма ког финансијског сегмента бесмислена и представљаће само илузорно сређивање кабина на потонулом броду.

Повећање ПДВ-а за два одсто може незнатно повећати цене и тиме смањити потрошњу. Уколико би дошло до растерећења пореских издвајања на плате, привредници би повећање ПДВ-а од два одсто укалкулисали у сопствени трошак и не би ни подизали цене. Када би држава убрала већи део пореских принадлежности које јој припадају, мањак од милијарду евра у буџету не би ни постојао. Само панчевачки бувљак годишње утаји око 200 милиона евра пореских обавеза. Ако се томе дода и 600 милиона евра које губимо у јавним набавкама, само ове две ставке износе 80 одсто буџетског дефицита од милијарду евра. Порез на имовину и порез на добит правних лица такође би требало да допринесу порасту буџетских прихода. Јер, фискалне обавезе постоје али се не реализују.

Зато је пред државом једноставан избор: или ће ургентно растеретити привреду, или ће се тренд губитка радних места све више, у тој лошој бесконачности, радикализовати. Већи део „колача” мора остати привреди како би се потенцијали који се користе за финансирање фиксних трошкова уложили у пословање. Државна администрација мора бити и ефикаснија и мања како би се успоставила равнотежа. У супротном, трпећемо све веће последице нових економских импровизација које ће „глумити” „свеобухватне реформе”.

*Потпредседник АППС, власник „Модус” д.о.о.