Britanija: pat u Donjem domu

ANALIZA VESTI
Pat situacija u Donjem domu Ujedinjenog kraljevstva: prema preliminarnim rezultatima britanskih parlamentarnih izbora, minulog četvrtka nijednoj stranci nije pošlo za rukom da osvoji apsolutnu većinu mandata. Ostrvski komentatori, s tim u vezi, spekulišu sa neophodnošću raspisivanja novih izbora, najkasnije potkraj godine.

Konzervativni torijevci oformiće najjači stranački blok u novom sazivu, ipak, ne i novu vladu. Osvojili su 306 poslaničkih mesta, za 20 manje nego što je neophodno za apsolutnu većinu, pa bi mandat za sastav nove vlade mogao da pripadne poraženom rivalu iz levog centra – laburističkom lideru i dosadašnjem premijeru Gordonu Braunu. (U skladu sa ostrvskim običajnim pravom, monarh, kraljica Elizabeta Druga, poverava novi mandat aktuelnom premijeru, ukoliko na izborima nijedna druga stranka ne osvoji apsolutnu većinu.) 

Protiv birača i tradicije

Starog premijera, izvesno i novog mandatara Brauna očekuje teško ostvariv zadatak. (Ukoliko se ne pozove na biračku volju, ne podnese ostavku na osnovu pretrpljenih, teških gubitaka u odnosu na prethodne izbore – prvi iskorak u tom pravcu načinio je prividno kavaljerskim gestom, ustupajući pravo prvenstva razgovora sa potencijalnim koalicionim partnerom, liberalima – vođi konzervativaca Dejvidu Kameronu.) Sa osvojenih 258 mandata mogao bi, tek, da oformi koalicionu, ili manjinsku vladu, nadajući se podršci liberala, koji će raspolagati sa 57 poslaničkih mesta, i naklonosti minornih stranaka, koje će u Donjem domu predstavljati 28 odbornika. (U jednoj izbornoj jedinici biće ponovljeni izbori krajem maja, pošto je jedan od kandidata preminuo uoči izbora)

Sa druge strane, tradicija ne ide u prilog takvoj konstelaciji. U Britaniji koalicioni sporazumi nikada nisu bili popularni. Sklapani su u vreme najtežih kriza, a rok trajanja im je bio ograničen. Isto važi i za dogovore o takozvanoj neupadljivoj podršci (sa opozicione klupe) prilikom izglasavanja određenih zakona.

Istoričari beleže da je jedino ratna vlada Vinstona Čerčila opstala na dug period, za vreme Drugog svetskog rata. Pala je, tek, sa kapitulacijom Nemačke. U mirnodopskim uslovima, koaliciona vlada laburističkog premijera Edvarda Hita, oformljena u savezu sa liberalima u vreme britanske ekonomske krize, proleće 1974. godine, opstala je, tek, nekoliko nedelja...

Svi parametri, istaknuto je u komentarima uoči izbora i po objavljivanju izbornih rezultata, opominju da bi politička nestabilnost mogla da ima nesagledive posledice po državu. Prema procenama svetskih i nacionalnih institucija, Velika Britanija je žešće pogođena recesijom od drugih industrijskih nacija. Londonski dnevnik „Tajms“ dodaje, štaviše, da je državno (pre)zaduženje dostiglo grčki nivo...

 U takvim okolnostima, država je, po logici stvari, upućena na usluge vlade, sposobne da odlučno sprovede privredne reforme. Te reforme podrazumevaju mere rigorozne štednje i racionalizacije. Iziskuju i dizanje nivoa socijalne pomoći. Nacionalni ekonomi ističu da su mere socijalne zaštite jedan od preduslova za sprečavanje (predvidivih) građanskih revolta.

Nada u nove izbore

Neophodnost formiranja potentne vlade ističu i rivali, pretendenti na mesto premijera – izborni pobednik Dejvid Kameron, lider torijevaca i poraženi laburista, premijer Gordon Braun.

Nevolja je, međutim, da ni jedan ni drugi rival ne mogu da računaju na (dugo)trajnu podršku liberala. Kameron, kao predstavnik konzervativne građanske struje, trn je u oku liberala, proisteklih iz socijaldemokratske stranke Britanije. Tu činjenicu ne menja ni izjava šefa liberala Nika Klega, da bi najjača stranka trebalo da oformi vladu. Što se pak laburista tiče, Kleg uslovljava eventualni savez sa srodnom strankom građanske levice – odlaskom Gordona Brauna.

Iako rivali levog i desnog centra postavljaju zahtev da formiraju vladu, izvesnije je da spekulišu skorim raspisivanjem novih izbora, ističe dnevnik „Indipendent“.

Dodatak: „Teško pretpostaviti da bi ponovljeni izbori protekli drugačije – za ubedljivu pobedu neophodna je podrška birača koji glasaju za kandidate sa harizmom nacionalnog vođe, poput nekadašnjih premijera Margaret Tačer i Entonija Blera. Gordon Braun i Dejvid Kameron ne mogu se svrstati u tu klasu političara“.

----------------------------------------------

Kampanja protiv izbornog zakona

Važeći izborni zakon u Velikoj Britaniji bitno se razlikuje od onih u većini evropskih država, decenijama je predmet rasprava i sučeljavanja.

Prvo, neuobičajen je termin glasanja – od 1935. godine naovamo glasa se četvrtkom.

Drugo, sadašnji zakon ne uvažava ukupan broj osvojenih glasova jedne stranke, već samo direktno osvojene mandate stranačkih kandidata. Ne postoji odredba o dvostrukom pravu glasa, poput zakona u nekim srednjoevropskim zemljama, jedan glas za kandidata u izbornoj jedinici, drugi za stranku.

Trenutno postoji 650 izbornih jedinica – bira se 650 poslanika. Time se izobličava volja birača utoliko da stranka može da osvoji apsolutnu većinu mandata u parlamentu a da pri tom dobije manje od četrdeset odsto glasova (budući da poslanički mandat ima istu težinu ako je osvojen u krugu sa 500 birača ili sa deset hiljada glasača). Anomaliju najbolje dokumentuje činjenica da su konzervativci na ovim izborima osvojili više glasova od laburista na prethodnim. Ipak, laburistima je pre četiri godine rezultat obezbedio apsolutnu većinu, što ovog puta nije pošlo za rukom konzervativcima. Ako se uporedi broj glasova i mandata, takođe, postaje jasno koliko je volja birača izobličena. Laburisti su sa 29 odsto glasova osvojili 255 mandata, a liberali sa 23 odsto glasova, tek, 57 mandata.

Treća zamerka kritičara odnosi se na premijerova ovlašćenja. On odlučuje o dužini mandata čije je maksimalno trajanje ograničeno na pet godina – raspisuje izbore kada mu se to čini svrsishodno i time je u prednosti nad strankama iz opozicije. Takođe, u slučaju da nijedna stranka ne osvoji apsolutnu većinu na izborima, premijer ostaje na čelu vlade – kao u nekim sportovima, gde je ranije važilo pravilo da izazivač mora da pobedi, a da je braniocu titule dovoljan nerešen rezultat.

Miloš Kazimirović