Srbi narod najradniji

Jedna od predrasuda sa kojima ostali Evropljani gledaju na Balkance, pa i na nas Srbe, jeste da više praznujemo nego što radimo. Doskora smo i mi sami o sebi mislili kao o ljudima koji se baš ne pretržu od posla i umeju da "uživaju u životu" bolje od "hladnih, disciplinovanih zapadnjaka".

Najnoviji izveštaj Kongresa britanskih sindikalaca je to, međutim, doveo u pitanje. Njihova statistika, koju prenosi briselsko elektronsko glasilo "EU obzerver", pokazuje da među 25 članica Evropske unije najviše državnih (neradnih) praznika ima Malta, čak 14, i da je tamo i godišnji odmor među najdužima – 24 dana. Sledi Austrija sa 13 prazničnih dana i 25 dana godišnjeg odmora. Za njima je Finska, aktuelni predsedavajući EU. Tamo se, takođe, zaposleni odmaraju 25 dana (kao i u Francuskoj i Švedskoj), a slave 12 dana.

Na dnu liste je Holandija, sa samo osam slobodnih prazničnih dana, i 20 provedenih na odmoru.

U Srbiji se ni dosad (zvanično) nije mnogo praznovalo – po dva dana za Novu godinu, Božić, Uskrs i Praznik rada, i jedan za Dan državnosti (27. april). A sad se i ovaj potonji,  ukoliko Skupština Srbije usvoji vladin predlog, briše. Ni po dužini godišnjeg odmora, kako se vidi, nismo u evropskom vrhu. Druga je stvar što Srbi imaju običaj da "spajaju" neradne dane, i zakonsko pravo da odmor nastave bolovanjem, ili da povežu slobodne dane sa slavom... pa se čini da, u poređenju sa drugima u Evropi, više izostaju sa posla.

Prema istom već pomenutom izveštaju, koji pored članica EU obuhvata i Norvešku, prosečno radno vreme za državne službenike je 37,9 sati nedeljno. Oni iz novih deset članica Unije (primljenih 2004. godine) iz istočne, srednje Evrope, sa Kipra i Malte nešto su vredniji, i u kancelariji provedu u proseku 39,4 časova nedeljno. U Srbiji, podsetimo, radna nedelja traje 43 sata.

Ako je suditi po radnom vremenu, najgore je službovati u Austriji, Luksemburgu i Švedskoj, gde radna nedelja traje 40 sati, a najbolje u mediteranskim zemljama: Italiji (32,9 sati sedmično), Francuskoj, Portugaliji i Španiji (35 sati). Jasno je zašto upravo u Italiji i Francuskoj oni koji rade za državu najčešće štrajkuju: imaju za šta da se bore kad im se učini da će izgubiti ovakve privilegije i morati više da se trude za iste pare, ili da isto vreme provode na poslu za manje plate.