Kutija

Kutija je za mene najintrigantniji predmet na celom belom svetu – u svom najširem dijapazonu, od bombonjere – kutije za bombone, do putnog kofera. Kutija sama po sebi – kao upotrebni ili ukrasni predmet, manji ili veći; „kutijasti” nameštaj, „kutijasta” arhitektura...

Kutija za nakit, kutija za lekove, kutija za šešire, kutija za uspomene. Kutije su prepune nemog mnoštva uspomena...

Sećam se iz detinjstva jedne lepe kutije koja je pripadala mami moje najbolje drugarice Blanke. Ta mama nije bila lepa ali je bila – dama. Kako smo se Blanka i ja i bukvalno igrale od jutra do sutra, često sam bila svedok korišćenja ove tajanstvene kutije, kada je njena mama, sredinom prepodneva, izlazila iz kupatila u bademantilu, držeći kutiju u rukama.

Ne obraćajući pažnju na nas, prilazila je trpezarijskom stolu, stavljala kutiju na sto, zatim privlačila stolicu da bi sela i da bi se našla oči u oči sa kutijom. Polako ju je otvarala, a na unutrašnjoj strani poklopca bilo je celom površinom pričvršćeno ogledalo. Zatim je polako vadila četku za kosu, pa češalj... i počinjao bi ritual pravljenja frizure. Kosu je prvo očetkala, zatim je češljem odvajala pramen po pramen kose i uvijala ga oko prsta da bi tako savijenu kosu pričvršćivala šnalicom za potiljak. Tako je tada, krajem tridesetih godina prošlog veka, bilo u modi.

Dok sam ja piljila u njenu mamu, Blanka uopšte nije obraćala pažnju, bila je navikla i bilo joj je sve to pomalo dosadno.

Iako mi je bio potpuno poznat sadržaj ove kutije, ona je za mene bila i ostala nekakva mistična stvar, koja u sebi krije svojevrsnu alhemiju, koja svakoga jutra jednu običnu mamu pretvara u damu iz žurnala.

O kutijama se može napisati debela knjiga, pa i ona najdeblja ne bi mogla da obuhvati sve vrste i podvrste: od kutije sa vereničkim prstenom, i svim pratećim atributima (zlato, dijamant, svila, baršun), koju muškarac drži u džepu da bi osvojio dragu za ceo život..., do putnog kofera u koji staje čitav arsenal odevnih predmeta, pribora i sredstava za negu i lepotu. Još manja od prve je kutijica za lekove, još veća od druge je pravi pravcati ormar.

Kutija je jedna od retkih stvari u našem okruženju čiji i najtačniji ali bukvalni opis nije dovoljan da bi se doneo zaključak o vrednosti.

Uobičajeni kriterijumi za ocenu dobrog dizajna ovde kao da ne važe. Da li je kutija od srebra optočena emajlom ili je od običnog kartona, od sekundarnog je značaja ako se ima u vidu potencijalna tajna koju sam predmet u sebi krije.

Zašto je prazna – ako je prazna, čak i njena praznina intrigira. Ako je puna, čime je ispunjena? Ništa u nju nije stavljeno slučajno, mora da postoji razlog zašto nešto nije bačeno već je odloženo: recept za kolače, zapisan broj telefona, sličica sa putovanja, poruka – od koga li je, rasparena minđuša, fini upaljač koji ne radi... šta će oni u kutiji?

Trebalo bi da pobacam neke stvari: kažem sebi, a onda ih opet vratim tamo gde su bile. Zašto? Ne znam ni sama. U razgovoru sa drugima vidim da mnogi rade isto i isto tako ne znaju ni sami zašto. Retki su oni koji se brzo i lako odriču ove tiranije malih stvari, izgubljenih u vremenu, ali pohranjenih u kutije, kutijice, fioke i pregrade naših ormara – koji su takođe svojevrsne kutije, samo mnogo veće.

Ali, kutija je i neiscrpan rezervoar sanjarenja o intimnosti. Takoreći, da nije kutije, „našem intimnom životu bi nedostajao model intimnosti”.

Radmila Milosavljević

[email protected]