Stid – zaboravljena reč

„Stid je osećanje mučne nelagodnosti, bolna emocija koju proizvodi snažno osećanje krivice... Oblici stida kao i moralna pravila variraju od epohe do epohe i od civilizacije do civilizacije… U nekim zemljama istočne Afrike, reći za nekoga da je ’besraman’, bez stida, neučtiv – najteža je osuda. To znači da je takva osoba nesposobna da živi u društvu i da se na nju ne može računati” (izvodi iz psihoanalitičkih tekstova o stidu.)

Nepisana pravila često su jača od pisanih, zakonskih. Po jednom od tih nepisanih pravila, reč „stid” je izbačena iz upotrebe, odstranjena kao suvišni deo tkiva javnog i nejavnog života, potpuno zaboravljena, da ne kažem – zabranjena.

Ko se danas poziva na stid?

Da li je došlo vreme da je svakom sve dozvoljeno, da ne postoje moralni obziri, bilo kakva odgovornost, da su laž, uvreda, kleveta, gadosti svih vrsta uobičajen (gotovo poželjan) način ophođenja?

Da li je došlo vreme da je onaj koji se stidi zbog svojih ili tuđih loših postupaka – sumnjiv, nenormalan, glup tip kome se ne piše dobro, koji kvari utvrđeni red stvari, koji je, kao takav, opasan, subverzivan element zreo za izolaciju ili „lečenje”?

Zvuči li vam sve ovo preterano, isforsirano, prejako?

Dobro, pođimo redom.

Koju ste javnu (ili nejavnu) ličnost čuli da pominje reč „stid”? Prisetite se, probajte. Ako ipak nađete neki primer uporedite ga sa brojem onih koji su morali, a reč „stid” nisu upotrebili, pa ćete videti da je razlika astronomska.

Ovo se najbolje vidi kroz medije, preko naslovnih (i unutrašnjih) stranica štampe ili TV emisija. Šta je uzelo primat nad svetskim i domaćim društvenim zbivanjima i ko su novi junaci doba, čije se izjave i termini (ranije ispisani sa početnim slovom i tačkicama, a onda sve češće i bez toga) objavljuju kao pravi biseri? Uverimo se – još jednom – da su prostakluk, vulgarnosti, vređanja, izlivi besa i mržnje – svakodnevni meni krčme zvane „javna reč”.

Da li se iko od odgovornih nekad zastideo što je nešto čvrsto obećao, a onda ne samo da to nije ispunio već ljude uverava da to nikada nije ni rekao? Koliko se njih postidelo zbog činjenice da su stvorena ogromna lična bogatstva, a da pored njih sedam stotina hiljada ljudi živi ispod donje granice siromaštva? Da li se iko od odgovornih zastideo što, ko zna koji put, nije ništa učinjeno da se hiljade ljudi zaštiti od poplava, što su im domovi poluuništeni, pokućstvo propalo, imanja zagađena, setva izgubljena? Koliko se njih zastidelo što prećutkuje istinu, što lažne vrednosti promoviše u prave, što izmišlja biografiju zarad lične i poslovne karijere, što se iživljava nad slabijima od sebe, što inicira ili učestvuje u promovisanju samoživosti i potkazivanja kao legitimnog načina borbe za sopstveni opstanak ili napredak? Koliko se njih zastidelo što je pravi kvalitet sklonilo u stranu kako bi lakše proguralo bezvrednost ili osrednjost, što je zažmurilo pred nasiljem ili nepravdom i dozvolilo da agresivnost dobije reč? Da li je od institucije stida u svakodnevnom životu ostalo išta kada je reč o nebrizi prema starima, prema deci, životinjama? Da li se obzorje iznad stotina ili hiljada divljih deponija i đubrišta širom Srbije crveni od stida? A šta ćemo sa podatkom da su još samo dve reke u Srbiji čiste i bezbedne za piće?

Tamo gde nema stida vladaju bahatost, haos, bezobzirnost, sebičnost... a neobrazovanje i primitivizam staju u prvi red.

Čini mi se da se ono zbog čega bi nekada čovek propao u zemlju od stida, ukoliko bi mu samo palo na pamet, sada poštuje, pa i nagrađuje kada se saopšti javno, na sav glas.

Jedan od najvećih filozofa Lucije Seneka rekao je: „Što ne brani zakon – brani stid!”