Стид – заборављена реч

„Стид је осећање мучне нелагодности, болна емоција коју производи снажно осећање кривице... Облици стида као и морална правила варирају од епохе до епохе и од цивилизације до цивилизације… У неким земљама источне Африке, рећи за некога да је ’бесраман’, без стида, неучтив – најтежа је осуда. То значи да је таква особа неспособна да живи у друштву и да се на њу не може рачунати” (изводи из психоаналитичких текстова о стиду.)

Неписана правила често су јача од писаних, законских. По једном од тих неписаних правила, реч „стид” је избачена из употребе, одстрањена као сувишни део ткива јавног и нејавног живота, потпуно заборављена, да не кажем – забрањена.

Ко се данас позива на стид?

Да ли је дошло време да је сваком све дозвољено, да не постоје морални обзири, било каква одговорност, да су лаж, увреда, клевета, гадости свих врста уобичајен (готово пожељан) начин опхођења?

Да ли је дошло време да је онај који се стиди због својих или туђих лоших поступака – сумњив, ненормалан, глуп тип коме се не пише добро, који квари утврђени ред ствари, који је, као такав, опасан, субверзиван елемент зрео за изолацију или „лечење”?

Звучи ли вам све ово претерано, исфорсирано, прејако?

Добро, пођимо редом.

Коју сте јавну (или нејавну) личност чули да помиње реч „стид”? Присетите се, пробајте. Ако ипак нађете неки пример упоредите га са бројем оних који су морали, а реч „стид” нису употребили, па ћете видети да је разлика астрономска.

Ово се најбоље види кроз медије, преко насловних (и унутрашњих) страница штампе или ТВ емисија. Шта је узело примат над светским и домаћим друштвеним збивањима и ко су нови јунаци доба, чије се изјаве и термини (раније исписани са почетним словом и тачкицама, а онда све чешће и без тога) објављују као прави бисери? Уверимо се – још једном – да су простаклук, вулгарности, вређања, изливи беса и мржње – свакодневни мени крчме зване „јавна реч”.

Да ли се ико од одговорних некад застидео што је нешто чврсто обећао, а онда не само да то није испунио већ људе уверава да то никада није ни рекао? Колико се њих постидело због чињенице да су створена огромна лична богатства, а да поред њих седам стотина хиљада људи живи испод доње границе сиромаштва? Да ли се ико од одговорних застидео што, ко зна који пут, није ништа учињено да се хиљаде људи заштити од поплава, што су им домови полууништени, покућство пропало, имања загађена, сетва изгубљена? Колико се њих застидело што прећуткује истину, што лажне вредности промовише у праве, што измишља биографију зарад личне и пословне каријере, што се иживљава над слабијима од себе, што иницира или учествује у промовисању саможивости и потказивања као легитимног начина борбе за сопствени опстанак или напредак? Колико се њих застидело што је прави квалитет склонило у страну како би лакше прогурало безвредност или осредњост, што је зажмурило пред насиљем или неправдом и дозволило да агресивност добије реч? Да ли је од институције стида у свакодневном животу остало ишта када је реч о небризи према старима, према деци, животињама? Да ли се обзорје изнад стотина или хиљада дивљих депонија и ђубришта широм Србије црвени од стида? А шта ћемо са податком да су још само две реке у Србији чисте и безбедне за пиће?

Тамо где нема стида владају бахатост, хаос, безобзирност, себичност... а необразовање и примитивизам стају у први ред.

Чини ми се да се оно због чега би некада човек пропао у земљу од стида, уколико би му само пало на памет, сада поштује, па и награђује када се саопшти јавно, на сав глас.

Један од највећих филозофа Луције Сенека рекао је: „Што не брани закон – брани стид!”