Изолација

Када је те јесени у јавности пукла брука око масовног прислушкивања институција и грађанства, М. Н., из солитера на периферији, горко се насмејао. За њега прислушкивање није било никаква новост, као ни вест да неки ,,велики брат” контролише интернет претраживања, друштвене мреже, блогове, све контакте... Код њега у солитеру то се радило одувек. Нису биле потребне тајне електронске направе, никакве друштвене мреже да би сви знали све о сваком. Зидови станова били су тако порозни да су савршено јасно могли да преносе сваки шушањ, сваку брачну препирку, међугенерацијски сукоб, сва сумњичења, сабирања ставки кућног буџета, псовање власти, лопова и лажова, бирократије, правосуђа, Европе, Америке, спортских резултата, суседа, времена... Тачно се знало ко гледа коју ТВ станицу, шта воли а шта презире, какви су коментари на политичаре, спортисте, тајкуне...

Посебно јасни били су преносни звукови из тоалета уз различите карактеристике водокотлића: неки су били као водопади, неки кркљави и споропунећи, неки са синкопама и цвиљењем, а понеки и са константним цурењем, или још горе, капањем кап по кап.

Ко, шта, где, кад, с ким, колико, одакле, зашто, докле... како бре?

Сви су били у општој меморији – од власника надзиданог пентхауса (који је, узгред буди речено, прилично угрозио статику зграде и својом тежином направио силне пукотине у многим становима), до оних станара који су се још борили да укњиже своје станове и оних сумњивих људи у кафићу у приземљу. Сумњиви су били и закупци просторија за разне фирме на првом спрату. Наравно, без тајни били су студенти у скрајнутим собичцима као и чистачица Ж. која је свима дојадила звонећи на вратима и молећи да јој исплате заостале дневнице за прање степеништа.

Понекад, додуше све ређе, чули су се и звуци вођења љубави.

Знало се ко шта кува, ко шта мува, ко кога чува, ко дува, коме шкрипе врата, паркет, посао, положај, брак... све је било, модерно речено – транспарентно.

Сем тога, било је крађа сијалица испред улаза и у ходницима, пакосних и неразумних цепања поште и трпања исте у различите сандучиће, уринирања по отирачима и ћошковима, жврљања порука по тек закреченој фасади у нивоу улице... Здравствено стање станара одавно је било такво да је њихов солитер добио подругљив назив ,,бенседин”, и то по количини лекова за смирење које су свакодневно у њему трошене. Сходно томе, станаре су звали – бенсединци. Што је најгоре, све већи број младих људи безглаво је бежао из зграде и одсељавао се чим му се за то пружи било каква прилика.

Све се знало, и свима је све то сметало, и сви су патили али договора и слоге да се покуша некакво решење није било. Истини за вољу, М. Н. је више пута покушавао нешто да предложи али, како га због личне ситуације нико није посебно зарезивао (изгубио посао, жена га оставила, и деца, и коса са главе, и извадио жучну кесу...), сваки његов покушај предлога за спас није имао ко да чује. Све док није догорело до ноката! Онда, на кућном савету, неко предложи да га коначно саслушају.

М. Н. је објаснио да је случајно сазнао да градска управа даје осамдесет одсто средстава потребних за поправку зграда. Једино решење он види у новим, модерним материјалима којима би се ефикасно изоловали зидови и најзад вратили не само приватност и мир, већ и унапредили свакодневни услови живота у заједници каква је била њихова зграда. Довео је и свог рођака, грађевинца, који им је понудио да бирају три врсте изолир материјала: из Аустрије, Русије и Грчке, и то по врло приступачним ценама.

И, ту је почео проблем. Једни су одмах прихватили аустријску комбинацију и тражили да се то решење акламацијом усвоји по хитном поступку. Међутим, други су огорчено били против, залажући се за руску варијанту, јер не мора све добро да долази из Европе и са Запада. Пале су тешке речи, и М. Н. је онда предложио компромисно решење: – Грчка!

– Каква Грчка?! Која Грчка, бре?! – сви су гракнули углас.

Сложили су се да нам Грци јесу пријатељи и блиски али зна се како је сад тамо. После четири дана трвења и расправа, усвојена је варијанта да се усвоје обе варијанте – и источна и западна, па нек узме ко шта воли.

И тако М. Н. и рођак-грађевинац таман одахну, кад почне нови проблем: од чега кренути? Шта прво изоловати? Зидове, патосе или таванице?

Свако је грчевито бранио своју муку, онај део стана који је био ,,најпропуснији” за звуке и гласове. Тешка битка трајала је пет дана – нико није попуштао, ни ,,зидованци”, ни ,,таванци”, ни ,, патосџије”, како су се међусобно погрдно називали.

Кад је попијен товар „бенседина” и кад су сви попадали на носеве од исцрпљености, М. Н. се досетио да искористи исти модел као у првом случају, то јест, да свако брате мили прво изолује шта он хоће!

И, је ли ту најзад дошло до договора? Није. Нови сукоб, још жешћи, избио је око извођача радова. Три кандидата су била из разних партија, и то је довело до најтежих и најгрубљих речи...

Нико не попушта.

Ништа се не мења.

Време пролази, а солитер је добио нови надимак – бенседин плус!