Усамљеност у мноштву

ИЗНАД ГРАДА

Ивана Михић

Цео дан је провео тумарајући градом, сасвим бесциљно. Крстарио је улицама препуштајући се ветру да га усмерава у правцима по нахођењу саме природе. Фасаде зграда ишаране већином бесмисленим графитима низале су се малтене се стапајући једна у другу. Векови различитих архитектонских грађевинских дела губили су свој изглед, стил, аутентичност, оригиналност и вредност затрпани словима, шарама, жврљотинама, ликовима људи, стрип јунака, животиња… Чинило му се као да хода кроз улице смртно рањених стваралаца ауторских дела из времена прошлог којима су копља у леђа зарили спрејеви идеја времена садашњег.

Уморан, сео је на камену канту за отпатке. Испред њега простирао се трг по коме су се кретали људи као у каквој компјутерској игрици. Трг без дрвећа, без цвећа, сам по себи деловао је празно иако препун ходача. Бледа људска лица, безизражајна, женски пол већином истоветних глава и тела, а мушки само са разликом у косматости лобање. Пре неколико година овакви призори били су му смешни. Трагикомични. Али, више му није било до смеха. 

Д скоро је имао с ким да се смеје. И онда када се није слагао са мишљењем саговорника, са њим је ипак могао и желео да се заједно смеје. А онда, дошло је до таквих размимоилажења у ставовима, принципима, начелима… који су постали непремостиви до те мере да је себи поставио питање сврхе било каквог дијалога, а понајмање смеха. Јер, смејањем човек не само да открива своје зубе, он открива и своју душу, али може да укаже и на слабости и рањивости. Ако онај са којим се смејеш у друштву то злоупотреби, онда смех престаје. Серотониново место заузима адреналин. И ту је онда крај.

Устао је и кренуо равнодушним кораком преко трга. Зашао је поново у стамбене четврти царства графита у центру града и застао. Испред њега, на једној кући стајала је табла са уклесаним словима која су изгледала као да се гуше или даве под најездом графита. На табли је писало: „У овој кући родио се, живео и стварао све до своје смрти, један од наших најзначајнијих научника…” , али његово име било је замрљано до непрепознатљивости. Стајао је и посматрао таблу на начин који је подсећао на стајање пред сликом у музеју чији смисао желимо да откријемо. Окренуо се и наставио низбрдо улицом која је водила до ушћа велике реке. Хук воде није му више уносио ни мир, ни немир. Залазак сунца усмерио му је поглед на запад. Ни о симболици страна света није имао са ким да полемише. 

Сео је на степениште кеја, на само неколико метара од реке. На последњем степенику при води лежала је књига чије су корице влажили слатководни таласићи. Пружио је руку и узео књигу чије су се странице саме раздвојиле. Зенице су му шетале по реченицама: „На Западу влада немир. Као грудва снијега кад се котрља па расте, тако је немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем стољећу, да је западно човјечанство доведено до непрестајућег страхознања од онога што ће доћи и до растројства живаца и често – никад чешће у историји свијета – до лудила. Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цара Саула, кад је отпочео гонити праведнога Давида; исти као и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се објеси; исти као и немир у Јуде Искариотскот који продаде за проклете паре Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток па се објеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи. [...] ”

Препознао је аутора. Знао је речи и дело Светог владике Николаја Велимировића. И, најзад, пожелео је да изрекне своју реч на његове речи, први пут након дужег времена да га је „саговорник” тако живо покренуо на дискусију. Наставио је да чита. „На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва рјешења, којим су живјели у миру преци њихови, и сва праисконска питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и овај свијет, и онај свијет. Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално, питање државно, питање морално, питање економско, питања и питања и само питања. Ни једно питање западна наука није ријешила.”

Ух, како је пожелео Велимировића да испита: шта је онда на Истоку, шта овде на Балкану? Река је померила странице и открила речи: „А Балкан? Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада; изнад источне философије, која мисли да је ријешила сва питања, и изнад западне науке, која сама признаје да је све ставила под питање и да није ријешила ништа. Балкан мора бити испуњен миром који превазилази разум људски, миром који је Христос дао својим апостолима говорећи: мир свој дајем вам! Мир који значи радост и љубав и живот. Ријечју, мир који је у Богу и од Бога.”

Затворио је странице. Устао је и оклизнуо се. Испуштену књигу је дочекао мутни талас и повукао је у дубину. На небу су се захуктавали облаци кумулонимбуси. Почео је да дува ветар који је наговештавао олују. Уздахнуо је дубоко. Није више имао снаге. Није имао ни снаге ни воље. Уморио се. Уморио се од усамљености. 

Изненада, из самог неба пружила се сјајна игла кроз коју се протезао конац непрегледне дужине. Игла је прво кренула да ушива распарано небо и да спаја облаке. Потом је ситним штепом враћала природу у претходно стање: лишће и гранчице на дрвеће, ишчупана стабла у земљу, латице на цвеће… а дуплим бодом да крпи асфалт на друму, разрушене фасаде кућа, жице на бандерама… Велики туш је завршавао прање а четке рибање упрљаних фасада. Стотине малих фенова слетело је на земљу и почело са исушивањем површина а хиљаде шестара и лењира отпочело је са премеравањима земљишта. Милиони малих дигитрона стартовало је са прерачунавањем. Безброј маказа враћало је изглед жена у њихов природни. Захуктала атмосфера потрајала је тридесетак минута а онда је настао смирај. 

Са неба је долетела гомила летака. Један је пао и њему у руке. Писало је: „У овом животу није тешко мрети. Изградити живот, далеко је теже.” Мајаковски.