Srećna nova 1944.

Uz to, ove godine u izbor ulazi i kvalitetna domaća i prevodna književnost, problemski i kritički orijentisana, sa izrazitim društvenim angažmanom, odnosno knjige domaćih autora, autora iz regiona i inostranstva, koje na književno uspeo način obrađuju teme poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ, odnosa pojedinca i politike, slobode i jednakosti u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena, pitanja krivice i odgovornosti, ideološke i medijske manipulacije, statusa i odnosa između raznih i različitih vrsta identiteta (nacionalni, klasni, kulturni, politički, verski, polni itd).

Kada mi je prijatelj mejlom poslao ovaj pasus, lukavo me lišivši pomoći u formi bilo kakvog komentara, trebalo mi je vremena da pretpostavim o čemu se radi.

Videvši da se pominju „problemski i kritički orijentisana” dela, „sa izrazitim društvenim angažmanom”, pomislio sam da je u pitanju neki ždanovljevski konkurs iz doba državnog, ili, u najboljem slučaju, ranog samoupravnog socijalizma (beše to vreme u kom eksjugoslovenski „književni radnici” još uvek nisu bili uspeli da se izbore za kakvu-takvu stvaralačku slobodu i da „odgovorne drugove” ubede kako književnost ne može da se svede na propagandu ideja, ma koliko ideje „progresivne“ bile ).

A onda se susretoh sa „temama poput ratnih sukoba tokom raspada SFRJ” i shvatih da sam na pogrešnom putu.

I – lampica poče da se pali!

Nisam morao da idem dalje od „pitanja krivice i odgovornosti” da bih uskliknuo:

Pa ovi su prevazišli sebe!

U odgovoru na prijateljev mejl zapisao sam:

„Ako mi „drugarski” potvrdiš da nije u pitanju tvoja literarna fikcija i da je ovo zaista citat izvučen iz teksta konkursa Narodne biblioteke Srbije za ovogodišnji otkup knjiga – svečano se zaklinjem da ću o ovome da napišem tekst!”

Prijateljev odgovor je glasio:

„Drugarski potvrđujem. Čelnici Narodne biblioteke Srbije nisu junaci mog antiutopijskog romana, iako bi to bez problema mogli da budu. U prilogu, kao dokaz, dostavljam celokupan tekst konkursa...”

Iz celokupnog teksta sam shvatio da ovaj konkurs finansira izvesna nevladina organizacija. I zaključio da su, pošto se Ministarstvo kulture sa prošlogodišnjim konkursom neviđeno izblamiralo, stvar preuzele misionarske fondacije. A ko odreši kesu, on nameće propozicije.

Najsuvislije pitanje koje bi, kao odgovor na zamerku da su propozicije imbecilne, čelnici biblioteke mogli postaviti, glasi: – da li je bolje da se knjige otkupljuju po kriterijumima koje kvalifikuješ kao imbecilne, ili da se ne otkupljuju nikako?

Odgovor je: ne znam. Kao što ne znam da li je bolje da afrička sirotinja umire od zaraznih bolesti, zbog toga što njihove vlade nisu sposobne da im obezbede vakcine, ili da umiru od vakcina kojima je istekao rok trajanja, a koje im obezbeđuju „humanitarci” bez granica.

Da li je moje poređenje neprimereno, preterano i neukusno? Jeste. Ali, ako čelnici nacionalne biblioteke mogu Srbiju da porede sa nacističkom Nemačkom, mogu i ja njih sa dijaboličnim humanitarcima.

I eto, ispunio sam obećanje dato prijatelju. I napisao tekst. Da se ne zaborave žrtve koje je jedna generacija podnela, „u uslovima dramatičnih ekonomskih, ekoloških i tehnoloških promena” do iznemoglosti gnjavljena „pitanjima” na temu unapred propisane „krivice” i očekivanjem unapred pripremljenih, papagajskih odgovora, „ideološki i medijski izmanipulisana” do balčaka, ugrožena „nacionalno”, „klasno”, „kulturno”, „politički”, „verski”, „polno” „itd”.

Smrt fašizmu, nacizmu, komunizmu, totalitarizmu, kapitalizmu, kolonijalizmu, neokolonijalizmu, globalizmu, imperijalizmu, šovinizmu, autošovinizmu i idiotizmu!

Sloboda – onome i onoliko – ko se i koliko za nju izbori!