Satelit i sateliti

Afera ,,Satelit” je ponovo sa nama. Posle skoro pet godina ovaj skandal je podgrejan i još jednom poslužen zahvaljujući odluci arbitraže i nakon gnevne konferencije za novinare aktuelnog ministra odbrane. Javnost, zaplašena krizom i ogorčena na spomen svakog neopravdanog trošenja milionskih iznosa, zahteva da odgovorni budu izvedeni pred sud i primerno kažnjeni. Zanimljivo je da su glavni protagonisti narodnog gneva u javnosti upravo političari koji su te 2005. godine bili na vlasti. Kao krivci viđeni su njihovi bivši saradnici i partijski drugovi koji ili nisu više vlast ili vladaju u drugoj državi.

I dok pojedini srpski ministri pred kamerama postavljaju gotovo hamletovske dileme o tome treba li nam satelit, koliko je visoka politika koja je ovaj skandal ranije prikrivala i „ko je smestio Zeki Rodžeru?”; javnosti kao da je izmaklo jedno ne tako nevažno pitanje: Kako se u Srbiji donose političke odluke?

Svojevremeno je jednom našem premijeru predstavljan kandidat za izvesno ministarsko mesto. Naravno da o kandidatu nisu debatovali glavni, resorni odbor ili poslanički klub neke od vladajućih stranaka. Čemu to? Zna se o čemu ove ustanove odlučuju... Uvaženi posrednik predstavio je kandidata i stao da nabraja njegove profesionalne kvalitete, stručne reference, besprekornu karijeru, važna dostignuća... a na posletku je, kao nedostatak, sa osmehom, spomenuo kako je kandidat, inače, i njegov kum. Naravno da kumstvo nije doprinelo uspehu kasnijeg ministrovanja, ali je pitanje da li bi bilo koji drugi kvalitet spomenutog učinio kandidatom za ovo uzvišeno mesto.

Da li tako sastavljane vlade, poslanici koje je moguće smeniti SMS glasanjem stranačkih predsedništava, kolegijumi koji se svode na ćaskanja, najviše državne ustanove koje odlučuju načelno... mogu da obezbede funkcionisanje moderne države i zaštite je od čestih, štetnih i sramotnih skandala. Voluntarizam je ponekad bio uspešna zamena za nepostojanje ili slabost demokratskih ustanova, ipak kao trajna politika on je izuzetno štetan.

Ukoliko aferu „Satelit” sagledamo sa stanovišta njene institucionalne dimenzije, pred nama će se neminovno ukazati prilično nepovoljna slika. Ministri koji sprovode najskuplje i najvažnije reforme nemaju nikakav politički kontakt sa strankama koje ih podržavaju, sa poslanicima koji predstavljaju narod koji se navodno odlučio za takvu politiku. Kod nas postoji čak i jedan reformski političar koji tvrdi da stranački odbori ne treba da se mešaju u donošenje odluka od značaja za državu. Svi savremeni primeri svetske prakse – od činjenice da se Margaret Tačer povukla sa mesta premijerke kada je izgubila većinu u stranci, do toga da je za odluku o podeli Palestine pokojni izraelski premijer Šaron prvo jedva pridobio glavni odbor Likuda – na ovakav raširen stav nemaju ama baš nikakav uticaj. Naše stranke, koliko god se zaklinjale u demokratiju i „Evropu” ne predstavljaju mnogo više od klijentelističkih klika, proširenih izbornih štabova i klubova za vođenje karijere i zapošljavanje.

Oslobođeni pritiska „uskogrudih” stranaka i „gramzivog” parlamenta naši političari – ministri i predsednici – koji se izgleda međusobno biraju, ostavljeni su sebi samima. Na pregovorima sa državnicima i poslovnim ljudima iz inostranstva često se oslanjaju na sopstveno znanje stranog jezika. Kod nas i danas hvale političara koji je pod stare dane savladao engleski jezik a onda ga prakticirao prilikom složenih razgovora i pregovora. Ovih dana mogli smo da pročitamo kako su bivši ministar odbrane i predsednik Saveta ministara konsultovali sopstveno pravno znanje na osnovu čega su procenili da je moguće potpisati nekakav dokument koji kasnije ne bi morao imati pravnu snagu. Spominje se načelna saglasnost koju je na ugovor o zakupljivanju satelita dao Savet ministara. Kako to da niko do sada nije spomenuo i mogućnost objavljivanja zapisnika ili, još bolje, snimaka sa ove sednice? Možda zapisnici i snimci i ne postoje?

Dakle, ko je onda posle svega kriv i odgovoran? Kod nas su po pravilu odgovorni pojedinci koji trenutno nisu na vlasti. Pošto je čitav sistem sveden na nekoliko ličnosti, odgovornost dolazi na red tek kada dođe vreme za naplatu, kada svi rokovi isteknu, arbitražna kola se polome o građane Srbije, a budžet zazveči u svojoj veličanstvenoj praznini. Stranke, olupine državnih ustanova i „zakonom zajamčeno nezavisni” mediji tada će naravno za svoju temu uzeti one čija je odgovornost najočiglednija, ali čija sudbina više ne može da ugrozi postojeće stanje stvari kada je reč o našim reformisanim ustanovama i slobodoumnim vlastodršcima.

Napredni klub