Kocka je bolest, a ne hir

„Kad zaglibiš u kockarske vode, izgubiš osećaj za novac. Nemaš pare, pa ti svašta pada na um. Možda zvuči smešno, ali, kovao sam planove da zbog dugova opljačkam banku ili menjačnicu, da obijem nečiju kuću... Zaduživao sam se kod zelenaša. Potezali su na mene nož i pištolj zbog duga. Meni je to bilo smešno. Govorio sam: ,Ako me ubiješ, ići ćeš na robiju, a pare nećeš dobiti jer ih nemam, ali vremenom ću da ti ih vratim’”, priča K. A. (38) iz Kragujevca, trenutno na terapiji odvikavanja od kocke u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Ulici Teodora Drajzera. Duže od 40 dana je na drugom tretmanu. Posle prvog, pre dve godine, apstinirao je, ali se na kraju ponovo odao ovom zlu.

Iskustvo zaposlenih u „Beogradskom pozivnom centru za patološko kockanje”, otvorenom pre mesec i po dana na broju 0800/110-011, kazuje da je među zavisnicima od igara na sreću najviše mladih između 20 i 25 godina. Mnogi od njih počeli su još u maloletnom dobu. U statističku sliku, iako ne spada u onih 45 osoba koje su dosad potražile pomoć stručnjaka u centru, koju je moguće dobiti svakog radnog dana od sedam do 22 sata, uklapa se i K. A. Prvi dodir sa kockom imao je sa 17 godina, kada je sa drugarom otvorio kafanu u koju su nagrnuli lokalni kockari. Kafana je živela od „piksle”, neformalne takse koju hazarderi svakih sat vremena plaćaju gazdi da bi se kockali u njegovom lokalu. Seo je jednom sa njima i zaigrao barbut. Vremenom je porok uzeo maha... Na lečenje je prvi put otišao sa 50.000 evra duga. Kada se vratio, njegov otac stavio je kuću pod hipoteku, a majka je prodala kuću u Aranđelovcu. Od toga je vraćen najveći deo sinovljevih dugova. Kao svojevrsni odbrambeni mehanizam, K. A. je svoju platu profesionalnog vozača stavio na očev račun. A onda – usledili su pozivi preostalih „poverilaca”. Da bi ih namirio, počeo je posle godinu dana ponovo da se kocka.

– Roditelji su me zbog toga isterali iz kuće. Danima sam se provlačio kod drugara. Jedeš šta ko ima, spavaš gde ti ko da. Onda me zvao sin od 12 godina i rekao: ,Tata, baba i deda kažu da možeš da se vratiš kući pod uslovom da ponovo probaš da se oporaviš’ – govori K. A.

Niko od zavisnika na lečenje, kaže K. A. ne dolazi svojevoljno. Njega su podstakli roditelji.

„Moja bivša supruga bila mi je ,saučesnik’. Znala je da se kockam, ali kad se vratim i, kao na filmu, razbacam po kući nekoliko hiljada evra, bilo joj je lepo. Na kraju, shvatiš da si ostao bez ikoga i da imaš samo oca i majku”, deli svoja iskustva sa čitaocima „Politike”. Zato je njegov cilj, kad mu psihoterapeuti vide leđa, da bude dobar otac i posveti se deci.

– Kockanje je bolest poput svake druge, ali ljudi imaju predrasude da je to samo hir – poručuje na kraju K. A. Svestan je da ga, kada završi sa tretmanom, čeka 15.000 evra duga.

Ovoj pošasti vraćao se i A. S. (37) iz Kruševca. Pre nego što je došao u Drajzerovu, godinu i po dana obilazio je psihijatre. Ne samo zbog kocke, nego i zbog depresije. Spopadala ga je dok je upadao u dugove. „Plašio sam se, sav sam se tresao. Razmišljao sam i o samoubistvu. U porodici me nisu razumeli, prijatelji su me odbacili – kao da sam sam na svetu. Pitao sam se zašto živim kad pravim takve gluposti”, priznaje A. S.

Počeo je pre deset godina sa kladionicom, nastavio na ruletu, mislio da je sve samo igra. Sve dok nije počeo da gubi granicu.

– Posle smrti majke, 2005., imao sam neslaganja sa ocem pa sam odlazio od kuće i vreme provodio u kockanju. Nisam znao da li mi je veće uzbuđenje bilo kad dobijem ili kad izgubim. Hiljadu puta sam govorio da neću više. Onda krenem da kupim farmerke, prođem pored kockarnice i – blokada u mozgu. Samo skrenem. Ne zaustavim se ni kad zgrnem pare da kupim sto pari pantalona, već nastavim i na kraju napravim gubitak – iskren je A. S.

U privatnoj telekomunikacionoj firmi gde je imao redovnu platu, uzeo je kredit da bi se kockao. Zaduživao se u bankama, tražio od rođaka pare pod izgovorom da mu treba lek...

U bolnici se združio sa K. A. Obojica su svesni da ih po završetku hospitala čekaju problemi i izazovi. Jesu li spremni da odole? Misle da jesu, ali, priznaju, ne bi se zakleli.

Kocka je bačena.

Želimo im – zauvek.

D. Bukvić