Kucnuo je čas

Drage moje trudnice, zar vas ne hvata frka od tog čuvenog dana De? Do sada ste se šepurili sa svojim slatkim stomacima, a sada, kako se približava termin, i nije vam baš svejedno, zar ne? Više niste ni tako simpatične, vaši gabariti su se utrostručili, a vaš podvaljak se može videti i iz aviona. Noge su vam kao u sumo rvača, stopala otežala i ne možete više da odstojite mirno ni pet minuta, a da vas sila gravitacije ne vuče ka stolici. Kada silazite niz stepenice, od svog stomaka ne vidite kuda koračate, pa je svaki korak potencijalno rizičan. A da li vam ovo zvuči poznato – kada sedite za trpezom, stomak vam služi kao poslužavnik, pa sve što ne pogodi cilj, završava pravo na vašem stomaku. Pogledajte samo malo svoje bluze, sve su isflekane na istom mestu – jesam li u pravu? Navlačenje pantalona i cipela postalo je prava gimnastika, da ne kažem aerobik, posle koga se osećate kao da ste, u najmanju ruku, trčali maraton. Non-stop vam je vruće, kao da ste usred avgusta, a vaši, do juče ledeni prstići sada greju punom parom. Da, to ste vi, do juče vitka i zimogrožljiva dama! A za sve ove promene kriv je upravo onaj maleni stvor u vašem stomaku. Nekako vas je ojačao, očvrsnuo, učinio neustrašivim borcem. Čudo je ta priroda, šta učini od vas za samo devet meseci? Od princeze napravi čeličnu ledi.

Tačno je da nam nije baš lako, ali vredelo je truda i odricanja, u to sam sada sto posto sigurna i iskreno ne žalim ni zbog jednog kilograma viška. Uskoro, sasvim uskoro, dok lupite dlanom o dlan, stiže novi čovek u vaš dom. Je l’ vas hvata panika? Mene, bogami, da! Do juče je bilo "lako ću to ja, ima još vremena!" A pre neki dan, doktor mi kaže – "približava se". "Da li ste se odlučili za porodilište?" Malo me je strah! Nekako ozbiljno, stvarno zvuči. Ova odluka mi se čini kao najteža. Teža i od one kada sam se odlučivala koji fakultet da upišem i da li da se udam. More me pitanja – hoću li umeti da ispunim ovaj zadatak, da li ću se snaći, kako ću znati da je kucnuo pravi čas, hoće li baš toliko neizdrživo boleti? A onda stisnem zube i pomislim – kad je mogla i Madona i mnoge razmažene holivudske zvezde, mogu i ja! Okrenem glavu na drugu stranu jastuka, ušuškam stomak u najmekši deo jorgana i oteram sve ružne košmare. Razmišljaj pozitivno – kritikujem sebe. Uskoro ćeš postati majka, potrebna si tom biću – nastavljam sebi da "guslam". Pogledam svog Žmukija koji bezbrižno spava i pomislim u sebi – hoću li ikada ponovo imati bezbrižan san? Ili će se i moje noći ubuduće promeniti. Možda neće biti više tako mirne, a snovi čvrsti, anđeoski. Biće to neprospavane noći ispunjene brigama za novo biće koje će od sada pa doveka biti moja najvažnija misao i moj nemirni san.

Drage moje trudnice, verovale vi ili ne, kucnuo je i taj čas! Nema više čekanja i odugovlačenja. Priroda ne može da čeka. Odzvonilo je našim bezbrižnim danima. Ne čini li vam se kao da će, u tom najvažnijem trenutku rađanja zemlja prestati da se okreće za tren iako znate da će istovremeno širom planete oglasiti se još milioni dečjih arija. Niste jedine na svetu iako vam se čini da je svet baš vaš. Dosta smo bile slatke trudnice o kojima drugi brinu, sada se približio čas da postanemo majke i da svu odgovornost preuzmemo na sebe. Spremite dom, išarajte ga najlepšim emocijama, udahnite u njega toplinu – stiže  beba!