Dilanov red u svetu bez reda

„Umetnost je večno kretanje iluzija. Najviši cilj umetnosti jeste da inspiriše. Šta biste drugo mogli da uradite za nekog do da ga inspirišete!” Ove reči davno je izgovorio Bob Dilan. Iako najpoznatiji kao muzičar i kantautor, Dilan se tokom protekle četiri decenije iskazao i u drugim vidovima umetnosti. Nemali broj njegovih poštovalaca dobro zna Dilana slikara, glumca, reditelja, pisca…

Dilan, „glavni junak” oko 500 knjiga, i sam je hvaljen kao prvi pesnik u rokenrolu koji je napisao i nekoliko knjiga. Oprobao se kao pisac fikcije sa knjigom „Tarantula”, a njegove impresionističke memoare („Chronicles Vol. 1”) kritika je dočekala sa oduševljenjem.

Ni film mu nije bio stran, iako je svojevremeno govorio da ne voli sebe da vidi na televizijskom ekranu, i da je kamera „zastrašujuća, jer od ljudi pravi duhove”.

Međutim, nešto kasnije mogućnosti filmske kamere veoma su ga privukle. Njegova muzika korišćena je u više od 300 filmskih i TV ostvarenja. A 2001. godine ovenčan je Zlatnim globusom i Oskarom za najbolju pesmu – „Things Have Changed” iz filma „Wonder Boys”.

Dilanov filmski „debi” desio se 1965. godine u Penebejkerovom ostvarenju o njegovoj turneji u Velikoj Britaniji „Don’t Look Back”. Ohrabrio se, pa je naredne godine režirao dokumentarac „Eat The Document” o turneji sa „Bendom” po Ostrvu. Već 1973. godine igrao je u filmu Sema Pekinpoa „Pat Garrett and Bill The Kid”, za koji je i pisao muziku i tada je nastala numera „Knockin’ On Heaven’s Door”. Pojavio se i u sopstvenom ostvarenju „Renaldo and Clara”, impresionističkom pogledu na njegovu turneju „Rolling Thunder Revue” iz 1975. Pod pseudonimom Sergej Petrov napisao je scenario za film „Masked and Anonymous” iz 2003. u kome je i igrao.

Pre pet godina čuveni reditelj Martin Skorseze, opčinjen ličnošću i delom američkog muzičara, snimio je biografski film „NoDirectionHome”.

Jedno od ostvarenja u kojima Dilan nije igrao, a koje je svojevrsni omaž umetniku, jeste film Toda Hejnsa „I’m Not There”. Šest glumaca tumačilo je Dilana iz različitih faza (Markus Karl Frenklin, Ben Višo, Hit Ledžer, Kristijan Bejl, Ričard Gir i Kejt Blančet).

Mnogi su osporavali Dilanov glumački talenat, naročito posle ostvarenja „Hearts of Fire” ili „Paradise Cove”. Sa druge strane, hvalili su njegovu „glumu” u reklami za „kadilak”. Dilan je snimio nekoliko reklama, iako je svojevremeno govorio da ih prezire: „Nisam pisao pesme da bi ih koristile kompanije koje proizvode pivo, parfeme ili automobile”. Pojavio se i u kampanji za veš Viktorija’s sikret, Epl i za Pepsijevu reklamu povodom Super boula.

Dilan je odmalena voleo da crta, a čak je neko vreme proveo u odajama Karnegi hola gde ga je likovnoj umetnosti navodno podučavao jedan ruski profesor. Crtanjem je, kako je jednom rekao, izoštrio svoje oko. To mu je obezbedilo neku „vrstu reda u svetu bez reda!”

I baš u malom nemačkom gradu Čemnic svet je upoznao Boba Dilana – slikara, i to zahvaljujući upornoj Ingrid Musinger, direktorki Umetničke galerije. Ona je 2006. godine kupila Dilanov album „Bringing it All Back Home” iz 1965. i bila je dirnuta. Slušajući njegovu muziku shvatila je da neko ko koristi „tako metaforičan i apstraktan jezik sigurno i crta”. Nije se iznenadila kada je u knjizi „Drawn Blank”, objavljenoj 1994, videla 92 skice i crteža koje je čuveni muzičar napravio na turneji između 1989. i 1992. Rešila je da ga natera da „završi svoje skice” i iako joj je trebalo mnogo vremena da stupi u kontakt sa njim, dobila je pozitivan odgovor za samo dva dana.

„Bio sam fasciniran time što je neko toliko zainteresovan za moj rad. Da nije bilo takvog interesovanja, ne znam da li bih ikada ponovo pogledao svoje crteže i pomislio da nešto vrede”.

Trebalo mu je osam meseci da završi 322 rada. Na prvoj izložbi Dilanovih umetničkih radova („The Drawn Blank Series”) u ovom nemačkom gradiću krajem 2007. godine našlo se 140 slika – portreta, aktova, pejzaža...

Poslednja izložba njegovih slika održana je u Londonu i postavka je bila otvorena od 13. februara do 10. aprila. Među slikama u londonskoj Halkion galeriji našle su se „Žena u pabu Red lajon” i „Suncokreti”. Slike su koštale od 95.000 do 450.000 funti.

Na pitanje da li je Bob Dilan dobar slikar odgovor stručnjaka bio je – „ponekad je briljantan”. Ono što mu niko nije osporio jeste da se na njegovim slikama vidi koliko uživa stvarajući ih!

Jelena Koprivica