Na RTS-u bih prvo promenila direktora

Je­le­na Ko­sa­nić-Po­du­na­vac (38) oli­če­nje je žen­ske le­po­te. Ali, to ni­je njen je­di­ni kva­li­tet. Ozbilj­no se ba­vi­la ru­ko­me­tom i osva­ja­la evrop­ske tro­fe­je, a da­nas je jed­na od na­ših vo­de­ćih no­vi­nar­ki! Sa sa­mo 22 go­di­ne in­ter­vju­i­sa­la je sve vo­de­će po­li­ti­ča­re u re­gi­o­nu. Nje­ni in­ter­vjui su se pam­ti­li po bes­kom­pro­mi­snim pi­ta­nji­ma, ali ih ne ra­di već se­dam go­di­na! Vi­še joj, ka­že, ni­je iza­zov raz­go­vor s po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji su 15 go­di­na u istim ulo­ga­ma. Po­sled­njih go­di­na je ured­ni­ca In­for­ma­tiv­ne re­dak­ci­je Te­le­vi­zi­je B92, pa i po­red ni­za po­nu­da, u go­di­ni no­vi­nar­skih tran­sfe­ra, jav­no po­ru­ču­je: „Osta­jem!“ Ni­ka­da ni­je bi­la ni član NUNS-a, ni UNS-a, jer ne­ma po­tre­bu da ne­gde pri­pa­da, a mr­zo­volj­na je i pre­ma pri­je­mi­ma. Ni­kad ne od­la­zi ta­mo gde ra­do ide ve­ći­na no­vi­na­ra. I sport i no­vi­nar­stvo tra­že po­seb­nu ener­gi­ju, a Je­le­na je po­se­du­je. Ovo je in­ter­vju ko­ji je da­la pr­vi put po­sle se­dam go­di­na pa­u­ze, sa­mo za­to što joj se, ka­že, ova ru­bri­ka „Po­li­ti­ke” ve­o­ma do­pa­da.

Ka­ko se po­sta­je sve­zna­li­ca?

Za­i­sta ne znam. Ne pri­pa­dam toj ka­te­go­ri­ji lju­di. Isti­na je da se sve če­šće po­ja­vlju­ju lju­di ko­ji mi­sle da zna­ju sve i ta­ko se po­na­ša­ju. Kad pre­po­znam tu oso­bi­nu uvek po­mi­slim isto: ka­da bi lju­di pri­ča­li sa­mo ono što zna­ju – na­sta­la bi ve­li­ka ti­ši­na.

Za­što ste iza­bra­li ru­ko­met?

Kad sam ima­la de­set go­di­na bi­la sam op­či­nje­na igrom Me­ta­lo­pla­sti­ke, a i u škol­skom dvo­ri­štu se igrao ili fud­bal ili ru­ko­met. Ru­ko­met je­ste grub, ali je i br­zo­mi­sle­ći, adre­na­lin­ski sport, a ja sam uvek vo­le­la tu vr­stu nad­me­ta­nja. Še­sna­est go­di­na sam igra­la u naj­tro­fej­ni­jem klu­bu – Rad­nič­kom. Ka­pi­ten nam je bi­la Dra­ga­na Pe­šić, a uz nju jošde­set re­pre­zen­ta­tiv­ki.Bi­le smo, go­di­na­ma, naj­bo­lje u Evro­pi!

Šta ste ura­di­li s me­da­lja­ma?

Slo­že­ne su u ku­ti­ju uspo­me­na. Od ru­ko­me­ta ču­vam mno­go va­žni­je uspo­me­ne. Sport mo­že da oja­ča duh,a naj­va­žni­ja lek­ci­ja ko­ju sam na­u­či­la je da se po­sle po­ra­za ne pre­da­jem, da je mo­gu­će uvek iz­bo­ri­ti no­vu po­be­du.

Za­što ste na­pu­sti­li ru­ko­met?

Ima­la sam 24 go­di­ne,sank­ci­je su do­tu­kle srp­ski sport,ni­je vi­še bi­lo iza­zo­va. S te­re­na naj­bo­ljih svet­skih eki­pa sve­de­ni smo na lo­kal­ne utak­mi­ce. A i zna­la sam da je ru­ko­met sa­mo lju­bav, ne i moj bu­du­ći po­sao.

Ovo je go­di­na fud­ba­la. Da li ga vo­li­te?

Pre­sud­nu ulo­gu u toj lju­ba­vi imao je moj otac. U tre­ćoj go­di­ni sam do­bi­la lop­tu s li­ko­vi­ma svih igra­ča Cr­ve­ne zve­zde: Sa­vić, Pi­žon, Še­stić, Lju­kov­čan... Re­dov­no me je vo­dio na utak­mi­ce na „za­pad”. Sa­da ne idem na sta­di­on. Ta­mo pri­sto­jan svet vi­še ne mo­že da ode zbog go­mi­le hu­li­ga­na ko­ji mal­tre­ti­ra­ju sve oko se­be. Oči­gled­no na­še dru­štvo ni­je spo­sob­no da re­ši ovaj akut­ni pro­blem, iako mno­go to­ga mo­že­mo da pri­me­ni­mo od, na pri­mer, En­gle­za.

A ka­ko Vi re­ša­va­te pro­blem od­la­ska va­ših no­vi­na­ra na RTS?

Ni­ko od ovih lju­di ni­je oti­šao za­to što, po­sle to­li­ko go­di­na ra­da na B92, mi­sli da je Alek­san­dar Ti­ja­nić sve­ti­o­nik slo­bod­nog no­vi­nar­stva ili za­to što mi­sle da ne­što no­vo mo­gu da na­u­če. Me­di­ji u Sr­bi­ji su u kri­zi, osim kre­a­tiv­ne, mi­slim i na fi­nan­sij­sku, a po­seb­no B92 ko­ji zbog is­tra­ži­va­nja zlo­u­po­tre­ba u dr­ža­vi ni­je omi­ljen me­đu ogla­ši­va­či­ma. Pret­po­sta­vljam, a ne mo­gu da go­vo­rim u ime ko­le­ga ko­ji su oti­šli, ve­ro­vat­no sva­ko pred so­bom ima ne­ko ob­ja­šnje­nje, ali mo­gu­će je da su sma­tra­li da za­slu­žu­ju ve­ću sa­tis­fak­ci­ju – bi­lo nov­ča­nu, bi­lo pro­fe­si­o­nal­nu i da su zbog to­ga oti­šli na te­ren gde za lju­de s B92 ne­ma ne­ke po­seb­ne kon­ku­ren­ci­je, jer su od­mah u glav­nim ulo­ga­ma.

Da li ste zah­te­va­li da se ne­ki lju­di za­dr­že?

Kad ne­ko od­lu­či da ode, obič­no je od­lu­ka ko­nač­na, jer se B92 ne osta­vlja ta­ko la­ko.Ono što je, u ovom slu­ča­ju, ipak, na­ša sa­tis­fak­ci­ja je da u „Dnev­ni­ku” RTS, uglav­nom, osnov­nu te­mu či­ni pri­ku­plja­nje re­ak­ci­ja na ono što smo mi iz B92 ot­kri­li i – već ob­ja­vi­li.

Da li u B92 osta­ju sa­mo oni ko­ji ne­ma­ju ku­da da odu?

U B92 i sa­da ra­di naj­bo­lji tim te­le­vi­zij­skih no­vi­na­ra: Bran­ki­ca Stan­ko­vić, Ju­go­slav Ćo­sić, Da­ni­ca Vu­če­nić, San­da Sa­vić, Lju­bi­ca Goj­gić… Bi­lo kog no­vi­na­ra, s bi­lo ko­je te­le­vi­zi­je, da sta­vi­te pre­ko pu­ta njih, da se tak­mi­če, ne­će bi­ti kom­pe­tent­ni­jih pi­ta­nja ne­go od stra­ne lju­di s B92. Na­ši no­vi­na­ri, po­put Bran­ki­ce, ri­zi­ku­ju i ži­vot is­tra­žu­ju­ći naj­va­žni­je te­me srp­skog dru­štva! To je hra­brost pred ko­jom svi dru­gi mo­gu sa­mo da za­ne­me. Ni­ka­da ni­ko­ga ni­sam osu­đi­va­la što je oti­šao iz B92. Sva­ko ko mi­sli da mu ne­gde mo­že bi­ti bo­lje ima le­gi­tim­no pra­vo da iza­be­re. Kao što i ve­ći­na nas, či­ji je iz­bor da osta­ne­mo, i u tre­nut­ku ve­li­ke kri­ze, ima­mo raz­lo­ge ko­ji nad­ja­ča­va­ju bi­lo ka­kve ci­fre. A raz­lo­zi ni­su sa­mo emo­tiv­ni, već pre sve­ga – pro­fe­si­o­nal­ni.

Ka­ko će B92 op­sta­ti?

Mo­ra­će­mo da se bo­ri­mo na tr­ži­štu na ko­me smo u pod­re­đe­nom po­lo­ža­ju. Kon­ku­ren­ci­ja su nam te­le­vi­zi­je iza ko­jih sto­je ili do­ma­ći taj­ku­ni ili ozbilj­ne stra­ne kom­pa­ni­je. Oni ne­ma­ju pro­blem s nov­cem, pa mo­gu da ku­pe naj­a­trak­tiv­ni­ji film­ski ili sport­ski pro­gram. RTS ima naj­la­god­nu po­zi­ci­ju, jer se iz dže­po­va svih gra­đa­na Sr­bi­je sli­va ozbi­ljan no­vac u nji­ho­vu ka­su, a vlast ne­ma hra­bro­sti da im bar ogra­ni­či vre­me za re­kla­me i omo­gu­ći osta­lim te­le­vi­zi­ja­ma ka­kav-ta­kav rav­no­pra­van po­lo­žaj.

Da li je pro­blem što se B92 na­vi­kao na do­na­ci­je?

Ve­ći­na me­di­ja ko­ji ni­su bi­li re­žim­ski u vre­me vla­da­vi­ne Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća do­bi­ja­la je po­moć iz ino­stran­stva, jer dru­ga­či­je ni­su mo­gli da op­sta­nu. Pa ko je smeo da se re­kla­mi­ra i da­je no­vac jed­nom B92 u tre­nut­ku kad ot­kri­va­mo da re­žim sto­ji iza ubi­sta­va Stam­bo­li­ća, Ću­ru­vi­je... Ili dok is­tra­žu­je­mo u či­jim je dže­po­vi­ma no­vac gra­đa­na Sr­bi­je? Ni u vre­me DOS-a ni­je bi­lo bo­lje zbog tra­di­ci­o­nal­ne ne­zre­lo­sti po­li­ti­ča­ra u Sr­bi­ji ko­ji su, ka­ko stig­nu na vlast, uve­re­ni da i mi tre­ba da ih po­šte­di­mo i ig­no­ri­še­mo afe­re. Pod­se­ti­ću da je Ve­ran Ma­tić, u vre­me Mi­lo­še­vi­ća, bio uhap­šen, a u vre­me DOS-a je osva­nuo na po­ter­ni­ca­ma ko­je su le­plje­ne po uli­ca­ma Be­o­gra­da. Ni­jed­na vlast nas ni­je vo­le­la, što je na­ma pri­rod­no sta­nje. Sa­mi bi­smo se za­bri­nu­li da je dru­ga­či­je. Za­to smo,čak i ka­da je B92 ne­ko­li­ko pu­ta an­ga­žo­vao vr­hun­ske me­na­dže­re ko­ji su se ba­vi­li sa­mo fi­nan­si­ja­ma, na­i­la­zi­li na za­tvo­re­na vra­ta. Jer, u ovoj ze­mlji je sve uve­za­no i – bi­znis i po­li­ti­ka!

A da li zna­te da B92 bi­je glas da je ana­ci­o­na­lan?

Eti­ke­tu „iz­daj­ni­ka“ do­bi­li smo još u vre­me vla­da­vi­ne Mi­lo­še­vi­ća, a po­što na­zad­ne sna­ge još ima­ju ve­li­ku ulo­gu u ovom dru­štvu taj epi­tet nas i da­lje pra­ti. To se naj­če­šće po­na­vlja ka­da ne­ko­ga od po­li­ti­ča­ra ili bi­zni­sme­na pi­ta­mo za „pa­tri­ot­ski lo­po­vluk“. Ali ka­da bi ste ih pi­ta­li da li mo­gu da se se­te ko­ji je to „ro­do­lju­bi­vi­ji“ me­dij na­pra­vio ozbilj­ne is­tra­ži­vač­ke emi­si­je o zlo­či­ni­ma nad Sr­bi­ma u Osi­je­ku, zlo­či­nu u tu­zlan­skoj ko­lo­ni ili ko je ot­krio afe­ru „Žu­ta ku­ća“ i tr­go­vi­nu or­ga­ni­ma u Al­ba­ni­ji... Ta­da bi, obič­no za­ću­ta­li. Sa­mo oni ko­ji i da­lje mi­sle da le­še­vi Al­ba­na­ca ni­su bi­li za­tr­pa­ni u Ba­taj­ni­ci, usred Be­o­gra­da, mo­gu ta­kve stva­ri da go­vo­re. Zlo­čin je zlo­čin, na či­joj god stra­ni da je po­či­njen. Ti­me smo se ru­ko­vo­di­li. Nas je­di­no za­ni­ma – isti­na!

Da li je isti­na da su Vam DS, DSS i G17 nu­di­li ru­ko­vo­de­će funk­ci­je na RTS-u?

Da bu­dem glav­na ured­ni­ca RTS-a, pa i di­rek­tor, po­nu­đe­no mi je od stra­ne raz­li­či­tih vla­da, ali sam to već ne­ko­li­ko pu­ta od­bi­la. Iako ni­ka­da ni­sam ni­jed­nim svo­jim po­te­zom po­ka­za­la že­lju da odem u RTS, ni­ti sam se nu­di­la jav­no ili taj­no, po­nu­đe­ne su mi vi­so­ke funk­ci­je. No­vi­na­ri s ko­ji­ma ra­dim se uvek po­tru­de da po or­ga­ni­za­ci­o­nim spo­sob­no­sti­ma, u ure­đi­va­nju, bu­dem na „do­brom gla­su”, pa pret­po­sta­vljam da je glav­ni mo­tiv tih po­nu­da bi­lo to pre­po­zna­va­nje mo­je ener­gi­je, da mo­gu da ru­ko­vo­dim „glav­nom” te­le­vi­zi­jom i pro­me­nim je. Ali dok god na­ši po­li­ti­ča­ri raz­mi­šlja­ju da se ured­nik po­sta­vlja da bi se pre­ko nje­ga vr­šio uti­caj – to za me­ne ni­je mo­ral­na pri­ča.

Stav po­li­ti­ča­ra je da sa­mo kri­ti­ku­je­te, a ne­će­te da uče­stvu­je­te u pro­me­ni Sr­bi­je na­bo­lje?

To ni­je moj po­sao. Moj po­sao je no­vi­nar­stvo. I to baš za­to što sam pro­tiv­nik upli­va po­li­ti­ke u me­di­je. Od­u­vek sam ra­di­la sa­mo u onim no­vin­skim ku­ća­ma ko­je su bi­le iz­ra­zi­to kri­tič­ne pre­ma vla­sti. To či­nim sa­mo za­to što že­lim da u ovoj ze­mlji do­pri­ne­sem kon­struk­tiv­nim pro­me­na­ma na bo­lje. Ali, sve me­dij­ske ku­će u ko­ji­ma sam ra­di­la: NTV Stu­dio B, list „Na­ša bor­ba”, ne­delj­nik „Evro­plja­nin” su, na­ža­lost, pre­u­ze­ti su od stra­ne re­ži­ma ili ugu­še­ni... A Slav­ko Ću­ru­vi­ja je ubi­jen.

I Alek­san­dar Ti­ja­nić Vas je na­veo kao fa­vo­ri­ta da ga za­me­ni­te. Ka­kav je Vaš od­nos s njim?

Taj od­nos ne po­sto­ji. Do­du­še, on, iz­gle­da, vo­li da me, po­vre­me­no, po­me­ne u svo­jim in­ter­vju­i­ma, pa od to­ga ne mo­gu da se od­bra­nim. Sva­ka­ko da ne sma­tram kom­pli­men­tom da me Ti­ja­nić hva­li, ali on tu ima svoj in­te­res. Ovo za fa­vo­ri­ta bi­la je pro­vo­ka­ci­ja, jer je že­leo da učvr­sti po­zi­ci­ju za ko­ju se bo­ri iz – pet­nih ži­la. Ja ne mi­slim da je on do­bro vo­dio RTS, jer je če­sto emi­to­vao pro­gram is­pod sva­kog ci­vi­li­za­cij­skog mi­ni­mu­ma, po­di­la­zio je sve­mu što je lo­še u Sr­bi­ji. On op­sta­je na funk­ci­ji u svim si­ste­mi­ma. A ka­ko za­i­sta op­sta­je, iskre­no, ne za­ni­ma me. Mo­žda ga se po­li­ti­ča­ri pla­še, ali ne ve­ru­jem da ga, po­sle to­li­kih po­li­tič­kih sal­to mor­ta­lea – po­štu­ju. Ako bih o nje­mu išta mo­gla po­zi­tiv­no da ka­žem to je po­hva­la nje­go­vog brit­kog pe­ra. Ne mi­slim na pe­ri­o­de pri­mi­tiv­nog bla­će­nja lju­di u ko­lum­na­ma, već za ne­ke tek­sto­ve o Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću.

Šta bi­ste Vi pro­me­ni­li na RTS?

Di­rek­to­ra.Ta me­dij­ska ku­ća za­slu­žu­je ozbilj­nog me­na­dže­ra jer i po­red de­se­ti­na mi­li­o­na ko­ji iz na­ših dže­po­va od­la­ze na nji­hov ra­čun i enorm­nog nov­ca od re­kla­ma Ti­ja­nić stal­no go­vo­ri ka­ko lo­še sto­je fi­nan­sij­ski,da ima­ju ve­li­ke du­go­ve... Eto, i on se po­ža­lio da ima pla­tu od sa­mo 150.000 di­na­ra... Pro­blem RTS-a je što su ga pre­ga­zi­le to­li­ke po­li­tič­ke voj­ske i do­ve­le svo­je gar­ni­tu­re no­vi­na­ra. Svi su, po­tom, op­sta­ja­li i na­pra­vio se je­dan ba­last. B92 je za njih od­u­vek bio sim­bol slo­bod­nog no­vi­nar­stva. I po­što imam pri­vi­le­gi­ju da bi­ram B92 je bio i ostao moj iz­bor.

Ali, ne mo­že­te da ne­gi­ra­te da Ti­ja­nić ni­je na­pra­vio re­zul­tat. RTS ima naj­ve­ću gle­da­nost?

Da, Ti­ja­nić, po­što ga vi­še ni­ko jav­no ne hva­li, ima po­tre­bu da se sa­mo­hva­li­še. Glav­na te­za o „opo­rav­ku RTS-a” je ka­ko Bo­ja­na Le­kić ni­je ob­ja­vi­la vest o ubi­stvu pre­mi­je­ra jer se za­klju­ča­la da pla­če. Si­gur­na sam da bi on to hlad­ne gla­ve od­ra­dio. Mo­žda sam pri­stra­sna, ali Bo­ja­na i Ti­ja­nić su dve pot­pu­no ne­u­po­re­di­ve ka­te­go­ri­je no­vi­na­ra. Dok je ona iz­ve­šta­va­la po sne­gu s de­mon­stra­ci­ja opo­zi­ci­je, ri­zi­ku­ju­ći da do­bi­je pen­dre­kom po gla­vi, Ti­ja­nić je, kao Mi­lo­še­vi­ćev mi­ni­star, u to­pli­ni ne­ke kan­ce­la­ri­je, mo­žda, pi­juc­kao ka­fu s dru­ga­ri­com Mar­ko­vić. Uosta­lom, ni­je mi ja­sno za­što je to­li­ko op­šte­pri­hva­će­na Ti­ja­ni­će­va te­za o gle­da­no­sti po sva­ku ce­nu. Če­kaj­te, ako vas mi, gra­đa­ni, pla­ća­mo, ne tra­ži­mo da bu­de­te naj­gle­da­ni­ji, već da no­vac is­ko­ri­sti­te za smi­sle­ne emi­si­je u ko­ji­ma će­te se ba­vi­ti ključ­nim pro­ble­mi­ma ovog dru­štva.

Da li sme­te ta­ko kri­tič­ni da bu­de­te i pre­ma Ve­ra­nu Ma­ti­ću? Šta nje­mu za­me­ra­te?

To što ni­je glav­ni ured­nik RTS-a jer sa smi­slom za op­šte­dru­štve­ne pro­ble­me i in­stink­tom za hu­ma­ni­tar­ne pro­jek­te du­bo­ko ve­ru­jem da bi pru­žio Sr­bi­ji naj­bo­lji mo­gu­ći pro­gram. Ne bi­smo gle­da­li se­ri­je ko­je ve­li­ča­ju za­o­sta­lost, ne bi se mo­glo do­go­di­ti da su deč­ji i do­ku­men­tar­ni pro­gram slu­čaj­nost u pro­gram­skoj še­mi. Ve­ru­jem da mu pre­no­si iz skup­šti­ne ne bi bi­li ba­last jer ih ne bi sa­mo pre­no­sio već i or­ga­ni­zo­vao ozbilj­ne di­ja­lo­ške emi­si­je u ko­ji­ma bi se ana­li­zi­ra­lo sve što je ura­đe­no, a još vi­še ono što ni­je. Da­kle, Ve­ra­na na RTS, a on­da bi­smo i mi do­ve­li ne­ko­ga ko bi ku­pio od­lič­ne fil­mo­ve, ko­ji bi po­mo­gli da naš in­for­ma­tiv­ni pro­gram osim uti­ca­ja ima i još ve­ću gle­da­nost. Ša­lim se, na­rav­no... Ve­ran je in­sti­tu­ci­ja B92 i ne bih mo­gla da za­mi­slim B92 bez nje­ga. Ali ko zna, mo­žda Ti­ja­nić i nje­ga po­zo­ve, kad se već to­li­ko uži­veo u ulo­gu de­mo­kra­te...

Šta je smi­sao Va­šeg ži­vo­ta?

Mi­ran san.

Da li ima­te neo­stva­re­nih že­lja?

Neo­stva­re­na že­lja mi je da Sr­bi­ja jed­nom po­sta­ne mir­na, pro­spe­ri­tet­na ze­mlja u ko­joj ne­će­mo ni zna­ti ime­na po­li­ti­ča­ra.

Šta vo­li­te u mu­škoj pri­ro­di?

Sve ono što po­se­du­je čo­vek s ko­jim pla­ni­ram da pro­ve­dem či­tav ži­vot. Moj muž.

Šta Vas ra­du­je?

I ka­da sam naj­u­mor­ni­ja njen osmeh me či­ni naj­sreć­ni­jom oso­bom na sve­tu. Ima pet i po go­di­na i po­sta­vlja naj­kom­pli­ko­va­ni­ja pi­ta­nja na ko­ja ne­ma od­go­vo­ra ni u en­ci­klo­pe­di­ja­ma. Mo­ja ma­la Te­o­do­ra...