Arijadnina nit

Kada je pre 19 godina Božica Rađenović (1965), priredila svoju prvu samostalnu izložbu (Beograd, KNU), njena izrazita kreativna energija bila je integrisana sa podsticajnom atmosferom vremena koje je o pitanjima aktuelnosti savremene likovne prakse odgovore tražilo u skulpturi. Ova autorka utemeljila je svoju stvaralačku poetiku poimajući skulpturu kao trodimenzionalni oblik u prostoru koncentrišući se, pre svega, na istraživanje primarnih vrednosti medija. U drvetu, materijalu njene generacije, sa kojom je donela novi kvalitet savremenoj srpskoj skulpturi, ona je direktno gradila i konstruisala prenoseći na taj način neposredni trag ruke, rukopis i njegovu poruku.

Ovaj izuzetno dobar, gotovo eruptivni stvaralački početak, situiran u sazrelom vremenu za dominaciju skulpture, prekida dobro upamćena 1993. godina kada su mnogi izlaz iz zlog vremena potražili u iseljenju. Tako se Beograđanka Rađenović nastanjuje u Kanadi, a umetnici najbolje znaju, i ne samo oni, kako je u novoj sredini teško nastaviti, početi ili pronaći neki drugi izlaz za spasavanje sopstvenog ljudskog i stvaralačkog integriteta. Da se ne pominje integrisanje u novu sredinu i osvajanje mesta, često nemesta.

Kako bilo da bilo, ponovni susret sa radovima Božice Rađenović, već izborom kamernog i lokacijski malo skrajnutog prostora galerije „Blok” ohrabruje u susretu posle dve decenije odsustva. Ova nepretenciozna ali uverljiva postavka potvrđuje da je umetnica uspela da sačuva svoje stvaralačko vjeruju, a vuna, sada izabrani materijal, označava novu stanicu u radu; u današnjim okolnostima verovatno i dobro rešenje situacije – cela izložba jedan kofer.

Nova instalacija-ambijent Božice Rađenović predstavlja idejnu i vizuelnu celinu u kojoj se ona, svesna opšte duhovne nesigurnosti vremena, oslanja na autonomne prostore vlastitog duha i ženske principe. Izbor slobodnog i neobičnog spoja nastajanja forme pletenjem i rafiniranog fokusiranja motiva karakteristična su mesta u stvaralačkom prostoru ove umetnice. Provlačenjem svojevrsne Arijadnine niti ona prevodi poznate predmete na teren simbola; pri tom se izdvajaju primarno, meko, lelujavo, nestatično, taktilno i obojeno, kao delovi problemskog sklopa ove skulpture osećanja ili nostalgije i sećanja. Njih umetnica realizuje u svom nužnom obliku, samo kao formu kroz koju se projektuje određeni sadržaj jer, tehnička strana rada ovde ima sekundarni značaj.

Očit je i autorski princip da se u ovaj manuelni proces unese što više sopstvene energije napajajući se, isto tako, zadovoljstvom što donosi sam proces rada. U ovom kontekstu pletenje vunom neposredno govori i o pohvali ruci, mahom ženskoj. Sugestivnošću i simulacijom upotrebnih predmeta bez statike koji mahom lelujaju u prostoru – lestvice, štake, klupko, stepenište i drugi – postavkom u prostoru i na zidu galerije, Božica Rađenović otvara slobodna i lucidna rešenja u kojima se prizor sugeriše a ne opisuje. I kao i u snažnom skulptorskom opusu koji je nastao u Beogradu, nešto od primalnog straha naslućuje se i u novim kanadskim radovima.