Današnji karijerista

Karijeristi u monopolskom, jednopartijskom društvu uvek su gledali gore, da čuju šta drugovi odozgo žele. Prema onima „gore“ ponašali su se bolje, a prema svima koji su „dole“ ponašali su se gore! Da li je ta osnovna crta snishodljivosti karijerista prema političkom vrhu društva, a surovosti prema potčinjenima, danas iščezla?

Ne bih rekao. Pošto poslovođe i direktori ne dolaze na vrh glasačkom voljom samih zaposlenih, logično je da oni veći deo svojih energija troše na umiljavanje „vrhu“ koji ih postavlja, štiti i brani.

U nekim slučajevima to je kao i u Titovo vreme jedna partija, a neki put koalicija koja, na primer u opštini, zavlada! U veliku nuždu zapada ta prava elitna armija šefova, šefića, komandanata i poslovođa, kad voljom šireg glasačkog tela nastupi smena političke konstelacije tamo gore na „vrhu“.

Tada moraju da pribegnu staroj metodi poznatoj iz satiričke devize Vladimira Bulatovića Viba: KVD. (Naš veliki satiričar je pravio aluziju na NKVD, pod ta tri magična slova podrazumevao je ponašanje u duhu gesla „kako vetar duva“.) Zapazićemo da ova Vibova žaoka bar spolja ne odgovara vremenima birokratskog socijalizma u kojima je on živeo. Taj je socijalizam, kako se sam hvastao, bio monolitan, uvek na istom kursu. Naravno, to samo kobajagi: i u ta vremena monopolske vlasti režim je stalno ševrdao, menjao kurs! Otud tada KVD.

A danas, sasvim prirodno, uz permanentno buljenje u vrh, i prevrtljivost modernih karijerista. Opisivali su mi ljude koji su od uvođenja parlamentarizma promenili po tri partije!

Kako se karijerista koji ropski služi vrhu prepoznaje? Njega ne zanima zbivanje u samoj (radnoj) sredini gde je on komesar. Nije sve propalo, ja znam, i ljudi koji nisu karijeristi, prate zbivanja među svojim drugovima. Nedavno smo mi novinari naučnog programa televizije Beograd, bivši i sadašnji, obeležili 40 godina postojanja naučnog programa u toj kući. U prosvećenom društvu to je važan događaj.

No, među mnogim novinarima i gostima proslave, primetili smo, sedeo je samo jedan od velikih funkcionera te nekada naše firme – to je bio Milan Vukos, generalni direktor od pre dvadeset i pet godina. Da, rekli smo, on je došao jer spada među najprosvećenije Srbe. Bio je najbolji ministar kulture, a kao televizijski predvodnik zanimao se za stanje u kući. Jednom mojoj ekipi zabrane ulazak u studio na Sajmu, jer je u njega ubačen otrov za trovanje pacova! Zovem urednika – na vikendu je. Zovem direktora „oura“ – i on je na vikendu.

Zovem generalnog direktora, on se, iako je nedelja pre podne, odazove, smesti nas u studio bez otrova. I još lično dođe da vidi nije li i tu ubačen otrov... Tako se o poverenom mu imanju brine pravi domaćin. I posle četvrt veka njega zanima naučni program! To je karakter.

I među ovim novim direktorima može se naći valjanih ljudi. Znam lično neke. Baš bibliotekare. Ali nedavno čujem da u jednoj gradskoj biblioteci političke strukture postaviše mladog inteligentnog čoveka. Kad je raspoređivao službenice po odeljenjima, govorio je ovako: „U čitaonicu jedan komad, na rad sa odraslima tri komada, u zavičajnu zbirku jedan komad.“ Čudno. Možda je to nipodaštavanje živih, a možda je i humor

To je onaj koji stalno gleda „gore“, a prema onima „dole” je surov. On najverovatnije kad se u ovoj rovitoj situaciji promeni koalicija na vlasti menja svoju pripadnost. Karijerista dvadeset i prvog veka u suštini se vrlo malo razlikuje od karijeriste dvadesetog veka.