Данашњи каријериста

Каријеристи у монополском, једнопартијском друштву увек су гледали горе, да чују шта другови одозго желе. Према онима „горе“ понашали су се боље, а према свима који су „доле“ понашали су се горе! Да ли је та основна црта снисходљивости каријериста према политичком врху друштва, а суровости према потчињенима, данас ишчезла?

Не бих рекао. Пошто пословође и директори не долазе на врх гласачком вољом самих запослених, логично је да они већи део својих енергија троше на умиљавање „врху“ који их поставља, штити и брани.

У неким случајевима то је као и у Титово време једна партија, а неки пут коалиција која, на пример у општини, завлада! У велику нужду запада та права елитна армија шефова, шефића, команданата и пословођа, кад вољом ширег гласачког тела наступи смена политичке констелације тамо горе на „врху“.

Тада морају да прибегну старој методи познатој из сатиричке девизе Владимира Булатовића Виба: КВД. (Наш велики сатиричар је правио алузију на НКВД, под та три магична слова подразумевао је понашање у духу гесла „како ветар дува“.) Запазићемо да ова Вибова жаока бар споља не одговара временима бирократског социјализма у којима је он живео. Тај је социјализам, како се сам хвастао, био монолитан, увек на истом курсу. Наравно, то само кобајаги: и у та времена монополске власти режим је стално шеврдао, мењао курс! Отуд тада КВД.

А данас, сасвим природно, уз перманентно буљење у врх, и превртљивост модерних каријериста. Описивали су ми људе који су од увођења парламентаризма променили по три партије!

Како се каријериста који ропски служи врху препознаје? Њега не занима збивање у самој (радној) средини где је он комесар. Није све пропало, ја знам, и људи који нису каријеристи, прате збивања међу својим друговима. Недавно смо ми новинари научног програма телевизије Београд, бивши и садашњи, обележили 40 година постојања научног програма у тој кући. У просвећеном друштву то је важан догађај.

Но, међу многим новинарима и гостима прославе, приметили смо, седео је само један од великих функционера те некада наше фирме – то је био Милан Вукос, генерални директор од пре двадесет и пет година. Да, рекли смо, он је дошао јер спада међу најпросвећеније Србе. Био је најбољи министар културе, а као телевизијски предводник занимао се за стање у кући. Једном мојој екипи забране улазак у студио на Сајму, јер је у њега убачен отров за тровање пацова! Зовем уредника – на викенду је. Зовем директора „оура“ – и он је на викенду.

Зовем генералног директора, он се, иако је недеља пре подне, одазове, смести нас у студио без отрова. И још лично дође да види није ли и ту убачен отров... Тако се о повереном му имању брине прави домаћин. И после четврт века њега занима научни програм! То је карактер.

И међу овим новим директорима може се наћи ваљаних људи. Знам лично неке. Баш библиотекаре. Али недавно чујем да у једној градској библиотеци политичке структуре поставише младог интелигентног човека. Кад је распоређивао службенице по одељењима, говорио је овако: „У читаоницу један комад, на рад са одраслима три комада, у завичајну збирку један комад.“ Чудно. Можда је то ниподаштавање живих, а можда је и хумор

То је онај који стално гледа „горе“, а према онима „доле” је суров. Он највероватније кад се у овој ровитој ситуацији промени коалиција на власти мења своју припадност. Каријериста двадесет и првог века у суштини се врло мало разликује од каријеристе двадесетог века.