STANjE NACIJE ILI SRPSKI PARADOKSI

Sigurno ste čuli za onu anegdotu kako su ljude diljem planete pitali ,,koje je njihovo vlastito mišljenje o nestašici hrane u ostatku sveta”. Pa, u istočnoj Evropi nisu znali šta je to ,,sopstveno mišljenje”, u zapadnoj Evropi šta je nestašica, u Americi pojma nisu imali šta je to ostatak sveta, a u Africi nisu znali šta je to hrana. U Srbiji, pak, građani nisu razumeli u čemu je tu vic.

Američki ustav obavezuje predsednika da se, s vremena na vreme, obrati Kongresu izveštajem o stanju u državi. U Srbiji predsednik nema takvu obavezu, pa svaki „najvoli” da se obrati svome Glavnom odboru ili ispovedi kome odanom medijskom radeniku. Izrecituje sijaset jednačina s više nepoznatih, ispali koju zagonetku i poneki rebus, pa nas baci u kolektivnu enigmatiku i javno odgonetanje, šta je to, u stvari, hteo da kaže i šta se, može biti, iza brda valja.

Zbog čega smo svi srećni jer poverujemo da živimo u apsolutnoj slobodi u kojoj ne samo da imamo pravo na sopstveno mišljenje nego smo i mnogo važni jer nas predsednik, kao, konsultuje; a usput, zahvaljujući dobrom školstvu, za razliku od Amerikanaca, znamo gde je ostatak sveta; o nestašicama pričamo s dužnim pijetetom i s malko nostalgije za starim dobrim vremenima; dok hrane, bogu hvala, imamo za život, a za više – ionako smo predebela nacija.

Predsednikov izveštaj, popularni govor o stanju američke unije (tj. nacije), postao je redovni godišnji ceremonijal koji uvek ima strateški, ali i promotivni karakter. Predsednik obrazlaže svoj politički program, ali i izveštava američki narod o svojim uspesima i očekivanjima u budućnosti. Linkoln je, na primer, u godišnjoj poruci 1862. raspalio po ropstvu; Lindon Džonson je „objavio bezuslovni rat” siromaštvu; Hari Truman je promovisao svoj ekonomski program – ,,Fer dil”; u Klintonovim obraćanjima naciji našlo se mesta i za nas ovdašnje, pod odrednicama o „ugroženosti američkih nacionalnih interesa” širom sveta...

Naš počivši predsednik Milošević preferirao je monologe u krugu istomišljenika, najviše one, uz masovnu aklamaciju, što se onomad zvalo ,,događanje naroda”. Tek ponekad, relaksacije radi, oprobao se i u dijalogu, ili prisilnom, najčešće na znamenitom kanabetu, ili, ređe, dobrovoljnom, u mikrofon proverenih političkih saboraca iz javnih glasila.

Jednom, čak, pre 17 godina, primio je i sve urednike tadašnjih medija. Bila je 1993, ratna i hiperinflatorna, a ja pamtim originalno pitanje jednog tadašnjeg (i današnjeg) glodura koji se ,,drznuo” da Miloševića pita kako misli da popravi položaj srednje klase. Prevedeno na moderan jezik, a u svetlu nedavnog susreta sadašnjeg predsednika sa izabranim urednicima, to ,,hrabro” pitanje je, otprilike, glasilo da li se predsednik slaže da Srbijom vlada porodica Adams. I predsednici se, onaj i ovaj, saglasili s pitanjem.

Šta bi naš predsednik mogao eventualno da rekne u govoru o stanju nacije, zavisi od 17 i po lidera stranaka koje čine magičnu koalicionu numeru ,,126”. Pošto takvog konsenzusa nema, predsednik, dakle, i ne govori, barem ne na takav, državnički odgovoran, tradicionalan i ritualan, znači, obavezujući način. Umesto toga, predsednik Srbije danas je potrošno, skoro estradno, kvazimedijsko štivo, pa više pamtimo sve finese njegovog spina nego šta je to poslednji put, u duhu funkcije koju obnaša, ozbiljno izrekao, a da je iza toga i usledila odlučna akcija, ispoštovan rok, konkretan rezultat. Pa, i aplauzi, ako ih na koncu zasluži.

Dok ne dočekamo takvo što, ostaje nam da gutamo letimično zabačene predsednikove udice. Na primer, ovu o ,,lovu na tajkune” (one iste što su mu velikodušno, pre dve godine, pomogli u formiranju vlade) – bućkalom. Hoće li uroditi plodom predsednikov poziv da se ,,dovuku ovamo” sa svojih Devičanskih, Kajmanskih i drugih okeanskih i prekookeanskih finansijskih nedođija; ili apel na njihov ekonomski patriotizam; da li će ih postideti primedba da među njima ima i „nepristojno bogatih”; hoće li prihvatiti nagodbu da, radi mira u kući, izgrade „tajkunski most” i kupe ulaznicu u društvo Mehmed-paše Sokolovića, Kapetan-Miše Anastasijevića, Spasića, Kolarca, Luke Ćelovića, Igumanova…?

Doduše, u zemlji u kojoj su paranormalne stvari tako normalne, u čijoj prestonici je, i pod „demokratskom proevropskom vlasti”, sasvim prirodno da se, posle najmanje kiše, očas stvori kolaps u saobraćaju, a na temperaturi od 30 stepeni javna gradska prometala na struju kolektivno izdahnu; u državi iz koje u Hagu, osmu godinu, dobrovoljno čami jedino najglasniji kritičar tog tribunala, a naša vlast ćuti; u zemlji u kojoj Zakon o elektronskim komunikacijama (čitaj: o bubi u uhu) gura stranka koja je, poslednjeg desetleća prošlog veka, bila među najprisluškivanijim i najprogonjenijim; u Srbiji u kojoj se rečeni tajkuni kunu kako su „pre Đinđićevi, Koštuničini i Tadićevi nego Miloševićevi”… – ni predsednik ne sme da štrči, niti bude drugačiji, želi li ostati tu gde je. Jer, kao u „Alanu Fordu”, „ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti”.

Direktor pi-ar agencije „Pragma”