Lepeza

Lepeze volim još od kada sam u pozorištu gledala „Lepezu ledi Vindermir”, po romanu Oskara Vajlda...

One su me spasavale u raznim prilikama: jednom prilikom u Delfima u Grčkoj, kada sam sa ambicijom da mi ništa ne promakne, po najvećoj vrućini htela da se srušim. Ošamućenoj, muž mi je na glavu sasuo mlaz vode iz flaše – ne mareći za moju frizuru i šminku, pa sam tako, ispod ne baš pouzdane krošnje maslina (jer su grane bile proređene a hlad prožet nemilosrdnim suncem), i uz pomoć jedne poveće lepeze, uspela da se povratim.

Drugi put, u parku Guelj u Barseloni, desilo se nešto slično, ali u blizini je bilo nekoliko divnih kafića u debelom hladu, pa je problem bio prevaziđen. I tada je lepeza odigrala svoju ulogu.

Iako je lepeza kao predmet, nekako po prirodi stvari, vezana za ambijent Španije (Sevilja, Karmen, kastanjete...), ili za Daleki istok – Japan i Kinu, mene asocijacije vode na sasvim drugu stranu sveta.

To je muzej Ermitaž u Sankt Peterburgu u Rusiji. Boraveći u tom gradu na minus 20 stepeni Celzijusa, uživala sam (između ostalog) i u najsjajnijoj kolekciji lepeza – na svetu.

Kolekcija, koja se čuva u muzeju od vremena Oktobarske revolucije 1917. godine, dugi niz godina bila je nedostupna javnosti, a nije čak ni katalogizirana.

Kolekcija je izuzetno dragocena jer priča priču o lepezama sa carskog dvora počev od vremena Petra Velikog.

Upravo je on, tokom svojih brojnih putovanja po Evropi i posete Francuskoj i Versaju, rešio da iskoristi prednosti koje pruža – lepeza.

Posle smrti Petra Velikog, njegova ćerka Elizabeta Petrovna, zaljubljena u francuski stil i garderobu koju je nabavljala iz Pariza, obogatila je porodičnu kolekciju novim i retkim primercima. Ona je čak otvorila i radionice za izradu lepeza.

Katarina Druga bila je poznata kao veliki ljubitelj lepeza, pa se na brojnim primercima može videti njen lik. Na lepezama su i ispričane priče o njenoj velikoj slavi, sa prikazima scena od morskih bitaka do njene lične apoteoze.

Zahvaljujući Aleksandru Prvom uvedene su lepeze manjih dimenzija, a njegova supruga Aleksandra Fjodorovna nabavljala je takođe lepeze iz Pariza.

Supruga Aleksandra Trećeg, danska princeza Dagmar, uvela je lepeze sa dekoracijom na kojoj je ona prikazana kao sjajna majka i ljupka supruga, ali i kao vladarka odana novoj domovini i kao politički angažovana osoba.

Velike vojvotkinje i carice koristile su lepeze da bi se rashladile tokom velikih vrućina, ali i da bi izgledale otmeno prilikom odlaska u operu ili na bal.

Fenomenalna kolekcija na kojoj se može pročitati toliko toga o jednoj velikoj carskoj dinastiji!

Radmila Milosavljević

[email protected]

-----------------------------------------------------

Za gala izlazak

Nezavisno od praktične upotrebe i značajne istorijske kolekcije, lepeza se može pohvaliti veoma dugom istorijom. Kažu da je sve počelo sa teranjem mušica, da bi se ispostavilo da takvo mahanje može i da hladi.

Od velikih lepeza sa ogromnim nojevim perjem u rukama robova ili slugu do malih, zlatnih ili pozlaćenih, koje su se mogle zadenuti za pojas, lepeze su bile i ostale omiljeni ženski predmet za razne namene. U Evropu lepeza je došla sa Istoka, krajem 15. i početkom 16. veka, kada su majstori umetničkog zanata lepeze izrađivali ručno, a umetnici ih oslikavali mitološkim i istorijskim motivima, ili, veoma često, pastoralnim i galantnim scenama.

Najlepše lepeze sačuvane su iz 19. veka, kada su pravljene od sandalovog drveta, slonovače, sedefa, kornjačevine, a prekrivane svilom, najfinijom kožom, pergamentom, čipkom, ukrašavane skupocenim perjem.

Na raspolaganju su bile i danju i noću, u pozorištu, na koncertu, na izložbi... Gala izlazak nije se mogao zamisliti bez lepeze.