Liban kao Kosmet

Ako ste ikada posumnjali u moć štampe, i zaboravili zašto novinarstvo nazivaju "sedmom silom", Simor Herš je tu da vas podseti. Dugogodišnji saradnik nedeljnika "Njujorker", dobitnik Pulicerove nagrade za istraživačko novinarstvo, čovek koji je svojim tekstovima više puta uticao na dalji tok spoljne politike SAD, ovih je dana ponovo izazvao potres u Beloj kući i uzburkao međunarodnu javnost tvrdnjom da je administracija američkog predsednika Džordža Buša bila ne samo upoznata sa namerama Izraela da napadne Liban, nakon što je Hezbolah 12. jula oteo dvojicu izraelskih vojnika, već i neposredno uključena u te planove.

"Predsednik Buš i potpredsednik Dik Čejni bili su uvereni da bi uspešno bombardovanje snažno utvrđenih podzemnih raketnih postrojenja i komandno-kontrolnih centara Hezbolaha u Libanu ublažilo bezbednosna strahovanja Izraela i poslužilo kao predigra za eventualne američke preventivne napade na iranska nuklearna postrojenja, od kojih su neka takođe smeštena duboko pod zemljom", piše Herš u komentaru objavljenom u najnovijem broju "Njujorkera",

pozivajući se na bivše i sadašnje obaveštajne i diplomatske izvore.

Iako su zvaničnici Pentagona, Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost SAD izjavili da ništa nisu znali o izraelskim pripremama za raketiranje Libana (čak ni posle 12. jula), a izraelski ambasador u Vašingtonu Deni Ajalon rekao da između dve zemlje nije postojala koordinacija operativnih akcija (portparol ambasade je dodao da njegova zemlja nije planirala bombardovanje, već je "bila na njega prinuđena"), Herš tvrdi suprotno.

On navodi mišljenje neimenovanog eksperta za Bliski istok, koji mu je potvrdio da je Bušova administracija imala više razloga za podršku izraelskoj kampanji bombardovanja. Pored ostalog, Stejt department je verovao da će time pomoći libanskoj vladi da uspostavi autoritet nad južnim delom zemlje, koji je uglavnom pod kontrolom Hezbolaha, dok je Bela kuća želela da Hezbolah ostane bez projektila koji bi mogli biti upotrebljeni za napad na Izrael u slučaju vojne opcije SAD protiv iranskih nuklearnih postrojenja.

Herš navodi i reči drugog (opet neimenovanog) stručnjaka za Bliski istok, savetnika američke vlade, da su Izraelci više puta ukazivali na primer bombardovanja Kosmeta od strane NATO-a, kao na ono što bi Izrael voleo da postigne. Pod komandom američkog generala Veslija Klarka, snage alijanse su 78 dana metodično zasipale bombama ne samo vojne ciljeve, već i mostove, tunele i puteve, na Kosmetu i drugde po Srbiji, sve dok nisu – citira Herš – primorale srpske snage da se povuku sa Kosmeta. "Izrael je proučio slučaj rata na Kosovu kao uzor. Izraelci su rekli Kondolizi Rajs da su Amerikanci posao obavili za sedamdesetak dana, a da je njima dovoljno pola od toga, 35 dana", preneo je taj konsultant Heršu.

Novinar dodaje da, ipak, ima velikih razlika između Kosmeta i Libana, a i sam general Klark odbija analogiju: "Ako je tačno da se izraelska kampanja u Libanu zasniva na američkom pristupu krizi na Kosovu, onda je cilj potpuno promašen. Naš je bio da postignemo diplomatsko rešenje, a ne da ubijamo ljude."

Izraelski zvaničnici i novinari su, međutim, slučaj Kosmeta često javno pominjali od početka rata u Libanu, a premijer Olmert je čak 6. avgusta, u odgovoru Evropi na osudu zbog pogibije libanskih civila, upitao: "Odakle im pravo da pridikuju Izraelu? Evropske zemlje su napale Kosovo i pobile na hiljade civila. Deset hiljada! A nijedna od tih zemalja nije bila pogođena, pre toga, nijednom raketom. Ne kažem da je intervencija na Kosovu bila greška, ali, molim vas, nemojte nam popovati zbog tretmana civila."

U svom tekstu u "Njujorkeru", Herš citira i jednog (ponovo anonimnog) bivšeg visokog obaveštajnog zvaničnika, koji je izraelski plan napada na Liban nazvao "slikom u ogledalu onoga što SAD planiraju za Iran", iako američki zvaničnici tvrde da su predani "diplomatskom rešenju za problem iranskog tajnog nuklearnog programa". Prečesto pozivanje na neimenovane izvore jedna je od glavnih zamerki koje Heršu upućuju ne samo zvaničnici pogođeni njegovim tekstovima, već i kolege. Mada im je jasno da do nekih tajnih, osetljivih podataka nikada ne bi došao ukoliko ne bi zaštitio one od kojih je to saznao, novinari drugih redakcija ukazuju da je, uostalom i po sopstvenom priznanju, Herš više puta "manipulisao" činjenicama i – pogrešio.

Toga je, međutim, u bogatoj karijeri "lukavog Saja" (nadimak je dobio od kolega) ipak bilo znatno manje nego veličanstvenih pogodaka, koji su mu u Americi doneli sve moguće nagrade za novinarstvo, uključujući i onu najprestižniju, Pulicerovu (1970. godine) za otkriće Maj Laj masakra u Vijetnamu. Heršovom zaslugom je, pored ostalog, međunarodna javnost 2004. saznala o torturi zatvorenika u američkom zatvoru Abu Graib u Iraku.

Herš je i autor desetak knjiga (i jednog dokumentarnog filma) od kojih je svaka podigla veliku prašinu u javnosti. Pisao je o američkoj zaveri da se svrgne Sadam Husein, o izraelskom nuklearnom programu i umešanosti SAD, o spoljnoj politici Niksona i Kisindžera, o spornim odlukama predsednika Džona Kenedija, o ratu u Vijetnamu i Iraku... Počeo je 1959. kao reporter u rodnom Čikagu (tada je imao 22 godine), kasnije postao dopisnik agencije AP iz Vašingtona, 1968. bio je sekretar za štampu u kampanji senatora Judžina Mekartija, posle toga slobodni novinar, 1972. pristupio redakciji "Njujork tajmsa", a zatim prešao u "Njujorker" kao vojnopolitički komentator.