Srpski tim u Kembridžu

Ogrom­ni me­đu­na­rod­ni us­pe­si đa­ka Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je po­sta­li su go­to­vo uobi­ča­je­na stvar, ali uče­ni­ci ove ško­le uvek us­pe­ju da po­me­re gra­ni­ce na­ših oče­ki­va­nja i iz­ne­na­de nas no­vim pod­vi­gom. Ovog pu­ta, čak šest ma­tu­ra­na­ta ove ško­le upi­sa­lo se na pre­sti­žni Tri­ni­ti ko­ledž na Kem­bri­džu. Ni­ko­la Mrk­šić upi­sao je ra­ču­nar­stvo, Lu­ka Mi­li­će­vić i Mi­haj­lo Ce­kić ma­te­ma­ti­ku, Alek­san­dar Va­silj­ko­vić ma­te­ma­ti­ku s fi­zi­kom, Og­njen Iv­ko­vić fi­zi­ku, a Du­šan Pe­rić in­že­njer­stvo.  

Ni­su ima­li di­le­me oko to­ga ko­ji bi fa­kul­tet bio naj­bo­lji za njih. „Kem­bridž je naj­ja­ča in­sti­tu­ci­ja u Evro­pi na ko­ju smo mo­gli da se pri­ja­vi­mo, ta­mo pre­da­ju naj­bo­lji svet­ski struč­nja­ci, od oko 30 ko­le­dža ko­li­ko je u sa­sta­vu uni­ver­zi­te­ta, Tri­ni­ti je naj­pre­sti­žni­ji i naj­po­zna­ti­ji”, ob­ja­šnja­va­ju mla­di ma­te­ma­ti­ča­ri. O po­la­ga­nju pri­jem­nog is­pi­ta pri­ča­ju kao o naj­o­bič­ni­joj stva­ri.

– Ni­smo se po­seb­no pri­pre­ma­li za taj pri­jem­ni is­pit, a zna­nje ko­je smo ste­kli u Ma­te­ma­tič­koj do­sta nam je ko­ri­sti­lo. Po­la­ga­nje je tra­ja­lo je­dan dan. Pr­vo smo ima­li sat vre­me­na da re­ši­mo de­set za­da­ta­ka na te­stu, a on­da je sle­dio usme­ni deo is­pi­ta pred ko­mi­si­jom sa­sta­vlje­nom od dvo­ji­ce pro­fe­so­ra. Na tom de­lu is­pi­ta ob­ja­šnja­va­li smo re­še­nja za­da­ta­ka ko­je smo ura­di­li, ali ak­ce­nat je bio na ono­me što ni­smo ura­di­li, jer su pro­fe­so­ri hte­li da ču­ju ka­ko raz­mi­šlja­mo. Bi­lo je do­sta kan­di­da­ta, ot­pri­li­ke če­ti­ri za jed­no me­sto – pri­ča Alek­san­dar.

Nje­gov drug Mi­haj­lo do­da­je da je naj­ve­ći pro­blem bio ura­di­ti test u ta­ko krat­kom ro­ku. Tač­ni­je, ko­mi­si­ja i ne oče­ku­je da kan­di­da­ti ura­de sve za­dat­ke, već da iza­be­ru one ko­je će re­ša­va­ti. Od en­gle­skog ko­le­dža na­ši ma­tu­ran­ti do­bi­li su i sti­pen­di­ju.

– Od Tri­ni­ti ko­le­dža smo do­bi­li pla­će­no ško­lo­va­nje i no­vac ko­ji mo­že­mo da tro­ši­mo. Tri­ni­ti da­je 11 sti­pen­di­ja kan­di­da­ti­ma ko­ji su iz ze­ma­lja ko­je ni­su u sa­sta­vu Evrop­ske uni­je. Mi smo ove go­di­ne uze­li ukup­no se­dam: nas še­sto­ri­ca za osnov­ne stu­di­je i biv­ša uče­ni­ca na­še ško­le za ma­ster – ka­že Ni­ko­la.

Đa­ci ko­ji su ostva­ri­li ovaj ve­li­ki uspeh pr­va su ge­ne­ra­ci­ja uče­ni­ka ko­ji su od sed­mog raz­re­da po­ha­đa­li Ma­te­ma­tič­ku gim­na­zi­ju. Osim njih še­sto­ro, još če­tvo­ro đa­ka iz ovog ode­lje­nja na­sta­vi­će ško­lo­va­nje u ino­stran­stvu – tro­je u Ame­ri­ci i je­dan u Ne­mač­koj. No­vo­pe­če­ni kem­bri­džov­ci pri­dru­ži­će se svo­jim ko­le­ga­ma ko­ji su, ta­ko­đe, za­vr­ši­li be­o­grad­sku Ma­te­ma­tič­ku gim­na­zi­ju: Mi­na Spa­sić, Iva­na Cvi­jo­vić i Go­ri­ca Po­po­vić već stu­di­ra­ju na Tri­ni­ti­ju, a dvo­ji­ca ne­ka­da­šnjih đa­ka Ma­te­ma­tič­ke, Zo­ran Ha­dži­ba­bić i Og­njen Aran­đe­lo­vić, da­nas su pro­fe­so­ri na ugled­nom en­gle­skom ko­le­džu. Ne­ma sum­nje da će i „no­va po­sta­va” u ti­mu osve­tla­ti obraz: še­sto­ri­cu đa­ka već kra­se broj­ne me­da­lje s me­đu­na­rod­nih tak­mi­če­nja iz ma­te­ma­ti­ke, fi­zi­ke i astro­no­mi­je. A ka­ko oni vi­de re­cept ta­ko ve­li­kog uspe­ha Ma­te­ma­tič­ke gim­na­zi­je?

– To je ško­la s du­gom tra­di­ci­jom, ima od­lič­ne pro­fe­so­re, od­li­čan si­stem ra­da i bi­ra ta­len­to­va­ne uče­ni­ke za­in­te­re­so­va­ne za ma­te­ma­ti­ku i pri­rod­ne na­u­ke iz ce­le Sr­bi­je – ka­že Ni­ko­la.

Ali, ni­je do­volj­no sa­mo upi­sa­ti Ma­te­ma­tič­ku gim­na­zi­ju, do­da­je Alek­san­dar.

– Tre­ba do­sta i in­di­vi­du­al­nog ra­da da bi se po­sti­gli us­pe­si. Či­nje­ni­ca je da smo ov­de do­bi­li iz­u­zet­no obra­zo­va­nje, ali da bi se to is­ko­ri­sti­lo po­treb­no je i sa­mo­stal­no ra­di­ti. Oni ko­ji su upi­sa­li na­šu ško­lu tre­ba da is­ko­ri­ste ško­lo­va­nje naj­vi­še što mo­gu, da uče­stvu­ju na tak­mi­če­nji­ma, pri­li­ka ima mno­go i ne tre­ba ih pro­pu­šta­ti – sa­ve­tu­je Alek­san­dar.

Ne ne­do­sta­je, me­đu­tim, vre­me­na za dru­že­nje, ho­bi­je, sport. Uvek je bi­lo slo­bod­nog vre­me­na, is­ti­če Lu­ka.

– U mom slu­ča­ju bi­lo ga je ne­što ma­nje u pr­voj i dru­goj go­di­ni, ali ove ma­tu­rant­ske go­di­ne, ka­da smo se svi ba­vi­li fa­kul­te­ti­ma, ima­li smo ga ne­što vi­še, bi­lo je ma­nje po­tre­be da ide­mo na tak­mi­če­nja. A slo­bod­no vre­me ko­ri­sti­mo kao i ve­ći­na na­ših vr­šnja­ka: slu­ša­mo mu­zi­ku, či­ta­mo knji­ge. Ni­ko­la i ja svi­ra­mo gi­ta­ru, s Mi­haj­lom idem jed­nom sed­mič­no na fud­bal – ka­že Lu­ka.

Ko­joj će se na­uč­noj obla­sti po­sve­ti­ti u bu­duć­no­sti, još je ra­no da go­vo­re. Lu­ka nam pri­ča da je upra­vo to i jed­na od stva­ri ko­je oče­ku­ju od ško­lo­va­nja na Kem­bri­džu: da pro­ši­re svo­ja zna­nja, upo­zna­ju no­ve lju­de i sa­zna­ju šta ih naj­vi­še za­ni­ma, po­što će ima­ti pri­li­ke da ra­de s naj­ve­ćim svet­skim struč­nja­ci­ma iz ra­znih obla­sti. Nje­gov drug Og­njen do­da­je da su uslo­vi za da­lje na­pre­do­va­nje vi­še ne­go od­lič­ni.

– La­bo­ra­to­ri­je su vr­hun­ski opre­mlje­ne, mi do sa­da ni­smo ima­le pri­li­ke da ra­di­mo u ta­kvim. Sva­ki uče­nik ima jed­no­so­ban stan za se­be, kam­pus je ve­o­ma lep, sve je bli­zu. Bi­će tu do­sta kva­li­tet­nog ra­da – uve­ren je Og­njen.

Nje­gov plan je da za­vr­ši dok­tor­ske stu­di­je i da se ba­vi na­u­kom i is­tra­ži­va­njem, a sli­čan put iza­bra­li bi i nje­go­vi škol­ski dru­go­vi. Ni­ko­la je, me­đu­tim, svom spi­sku ci­lje­va za bu­duć­nost do­dao još ne­ke stav­ke. Osim što na­me­ra­va da za de­set go­di­na za­vr­ši dok­tor­ske stu­di­je i po­sve­ti se iz­u­ča­va­nju ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je, plan mu je da do ta­da ima i če­tvo­ro de­ce.

– Am­bi­ci­o­zan sam ja! – do­da­je uz osmeh.

Je­le­na Ča­li­ja