„Susret” posle šest i po decenija

Gornji Milanovac – Za Mariju Jevtović iz sela Brusnice juče je bio dan kakav se, kako sama reče, doživi jednom u životu. Iz Tambova, grada oko petsto kilometara južno od Moskve, došli su joj Vjačeslav i Radislav Miloševič, sin i unuk njenog brata Radoslava koga nije videla 64 godine. Videla ga je i čula mu glas tek nedavno, posredstvom „skajpa” i na brojnim fotografijama koje su ova dvojica sobom donela.

– Imala sam osam godina kad je, 1946. godine, moj brat poslat u vojnu akademiju u Moskvu na školovanje. Informbirovska rezolucija je učinila da se nije mogao vratiti u zemlju. Javio se 1955. godine pismom i fotografijom svoga četvorogodišnjeg sina Vjačeslava, ovoga što je danas došao sa svojim sinom, razmenjivali smo pisma sve do pre 25 godina, a onda je brat ućutao. Poverovali smo da više nije živ i, mnogo puta na Zadušnice i pri odlasku u crkvu, palili mu sveću za pokoj duše – priča nam uzbuđeno Marija.

A kako je Marija doznala da joj je brat živ i kako su se, posredstvom Interneta, najzad čuli i videli? Počelo je tako što je Marijin sin Zoran, nekada fudbaler „Rada“, danas trener jednog kluba u Grčkoj, upoznao na egejskoj plaži jednu Ruskinju.

– Ispričao sam joj da sam u Rusiji imao ujaka koji, verovatno, nije više među živima, ali valjda ima potomstvo. Dao sam joj i broj svog telefona, pa ako... Bilo je to pre tri godine, a tek prošloga decembra mi je zazvonio telefon i javio mi se rođak Vjačeslav. Javio je da je ujak živ, da je, pre četiri godine, dobio i praunuka Slavu. Odmah sam iz Grčke telefonirao majci u Brusnicu: živ ti je brat, rekao sam joj – nastavlja Zoran majčinu priču.

Ruskinja se, po povratku iz Grčke, oglasila u specijalnoj TV emisiji kakvih i kod nas ima („Potraga“), u kojoj se traga za nestalima, i tako su ruski Miloševiči doznali da se njihovi Miloševići iz Konjevića kod Čačka interesuju za njih.

– Moj otac, a tetka-Marijin brat, pukovnik u penziji, nije bio kadar za dugo putovanje, njemu je 86 godina. Zato smo krenuli ja i moj sin. Otac mi je naložio da, kad dođem u njegovo rodno selo, poljubim zemlju, pijem vode i umijem se na Čemernici, rečici koja kroz selo protiče. A u povratku da mu donesem grumen konjevićke zemlje. Tokom dana ćemo u Konjeviće, a to je, rekoše mi, 15 kilometara odavde – radosno nam govori Vjačeslav.

Marijin sin Zoran reče da će iduće godine svakako uzvratiti posetu svojim rođacima u Tambovu i prvi put videti ujaka. Marija bi više od svega volela da vidi brata „uživo“, ali nije baš najboljeg zdravlja i teško da bi je iko mogao nagovoriti da sedne u avion.

Dok smo mi odlazili u žurbi da napišemo i pošaljemo priču u novine, Miloševići su se sakupljali da proslave susret. Onako po naški, uz ražanj i muziku. Napravili su, pre neki dan, spisak uzvanika: tačno četrdeset dvoje Miloševića, i po muškoj i po ženskoj liniji.