Kofi nikada ne plače

Pre dva meseca izvestili smo kako je, pored b-mol „Opela” Stevana Hristića, u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu izvedena i „Razglednica” – kantata savremene beogradske i njujorške kompozitorke Milice Paranosić na stihove mađarskog pesnika antifašiste Mikloša Radnotija – žrtve naci-konclogora na Crnom vrhu, kod Bora. Delo Milice Paranosić (dva dana kasnije izvedeno na Radnotijevom memorijalu u Budimpešti) ostalo je tada dostupno publici u Atrijumu na jednom kompakt-disku „na izvol’te, i kol’ko date”. Autorka (da podsetimo), svojevremeno diplomac beogradskog FMU, pa stipendistkinja na mastersu njujorškog Džulijarda, deceniju i po je predavač „muzičke tehnologije” u elektronskom studiju Džulijarda i koosnivač festivala elektronske, interaktivne muzike na toj njujorškoj, jednoj od vodećih muzičkih akademija u svetu... Zašto se sada vraćamo na jedno od njenih retkih gostovanja u svom gradu? Zato što se dalja priča o koncertima i konceptima „malo” razlikuje od uobičajenih.

Pre desetak dana (22. juna) u harlemskom odeljenju njujorške Narodne biblioteke u 124. ulici, priređena je, uz ulaznicu od 15 dolara, donatorska priredba pod sloganom „Daj im da porastu”. Milica Paranosić je tu predstavila, rečju, videom, muzikom svoj jednomesečni boravak i rad, pre godinu dana, u Kopeji, selu u slivu reke Volte u Gani, zapadna Afrika. Tome je prethodio telefonski poziv iz Kopeje. Zvao ju je Kofi, desetogodišnjak, glava porodice, nekako se domogao nekog mobilnog telefona. „Kada dolazite?”, pitao je. Dalji kratak razgovor opisuje Milica: „Zaplakala sam kada sam čula Kofija. Htela sam da mu objasnim – da s mojim finansijskim  mogućnostima, i pomoći za koju sam bila sigurna da ću je dobiti, uključujući i od Džulijarda, ali sam se prevarila – nije lako odgovoriti na to pitanje. Kofi nije tražio priču, nego odgovor. Kada? Kofi nikada ne plače. I ja sam se trudila da zadržim suze. U julu, rekla sam. Kog dana, pitao je Kofi. Petog jula, odgovorila sam. Veza se tada prekinula.” Otići ću, kako znam i umem!”

Imala je želju i energiju da nešto radi, manjak para za put i višak interesovanja za afričku izvornu kulturu. Pre godinu dana obrela se u Kopeji, selu sa oko dve hiljade stanovnika u slivu reke Volte u Gani, zapadna Afrika. Selo nema struju, telefon, televiziju, lekara. Od pre dve decenije ima osnovnu školu. I „Dagbe kulturni centar” koji je osnovao poznati im bubnjar Godvin Agbeli, a danas ga vodi njegov sin Emanuel. Škola i Kulturni centar su na rastojanju od tri minuta hoda. Između njih je jedini asfaltirani put. U „Dagbe centru” ima nekoliko kućica sa strujom iz generatora i vodom. Tu povremeno borave manje grupe iz SAD i Evrope, i proučavaju kako se u tom delu Afrike udara u bubanj, igra, peva, tka, boji tkanina, pletu korpe, kuva... U osnovnoj školi sa oko 200 đaka, sa učionicama golih zidova, izlizana poda, s drvenim klupama i tablom, samo u jednoj ima struje (iz generatora) i sijalica; ima i „kompjuterski studio” sa jednim kompjuterom starim sedam godina. Učitelj crta na tabli ikonice programa i uči decu da tipkaju po tastaturi. Malim žiteljima Kopeje dan počinje tako što oni prvi ujutro ustaju, spreme kuću i doručak za starije. Nahrane koze, živinu... Onda polaze u školu u koju treba da stignu pre učitelja, da je počiste... Pravilo ovog života je: starijima sve, deci što preostane (i jedno i drugo često su blizu ničeg). Rađa se, živi i umire po načelu „desilo se”.(/slika2)

U Kopeju Milica Paranosić je stigla sa svojim laptopom na baterije i mikrofonom. Upravitelju škole predložila je da uči decu engleski jezik. Dogovor je trajao koliko i rukovanje. Posle, gledajući i slušajući tu decu kako pevaju, tapšu, igraju, pomislila je – da im pokaže kako da to uobliče, zabeleže, prošire... „To radim i na Džulijardu”. Kompjuterski „studio” u školi uskoro je bio pun dece, smeha, pesme.

„Kada sam zakoračila na onaj jedini asfaltirani put između škole i Dagbe centra, znala sam da je to onaj korak koji mi menja život. Moja Afrika!”, kaže Milica. Mesec dana kasnije, na rastanku, čvrsto je obećala sebi i svojim „studentima” u Kopeji da će se vratiti dogodine (to je sada) i organizovati stalnu muzičku radionicu. Nadala se da će s donacijama ići lakše i uspešnije. Sa Džulijarda su joj poželeli srećan put i povratak, i to je sve. Nekako je uspela da pribavi, kao poklon za buduću muzičku radionicu, pet kompjutera, koje će sada odneti u Kopeju. „Želim da im pružim informaciju o ostalom svetu”, kaže.

Devet je sati pre podne, 19. jun 2009. godine. To je značajan dan u Kopeji. Dešava se nešto čega ranije tu nije bilo.  Celo selo je na okupu, došli su i iz susednog. Kišni je period, ali kiša ne pada. „Bog je s nama”, primećuje upravitelj škole. Na otvorenom, Milica i njeni đaci pokazaće šta su naučili, pripremili. „Bila je to četvorosatna priredba, kaže Milica, interdisciplinarna, pesme, igračke numere, skečevi, zapisi zvukova i njihovo oblikovanje na onom jedinom školskom kompjuteru i mom laptopu na baterije; u učionici – izložba crteža; i mnogo ozarenih lica, zagrljaja.

Kao što rekoh Kofiju, biću tamo 5. jula. Kako znam i umem!”, poručuje Milica Paranosić.

Vladimir Stefanović