Tehnologija umesto Bahramova

Sudije greše, voda nosi, a mulj se taloži u istoriju svetskih fudbalskih prvenstava. Nije, dakle, prvi put da ljudi u crnom, kako su nazivani arbitri pre korenitog redizajniranja njihove opreme, zaviju neki tim u crno i na mundijalu, ali da li je poslednji. Vuvuzele sigurno još dugo nećemo da čujemo.

Sva je prilika da je zapanjeni fudbalski svet, upirući prstom u grešnike Urugvajca Horhea Lariondu i Italijana Roberta Rozetija, 27. juna stao na prag revolucije. Od tog dana, zbog katastrofalnih odluka na štetu potonjih gubitnika na mečevima osmine finala Nemačka – Engleska (4:1) i Argentina – Meksiko (3:1), sve su gromkiji zahtevi da se ljudskom faktoru od krvi i mesa pretpostavi video-tehnologija, koja bi pomogla da u utakmici pravda pobedi za tili čas. Glas su podigli nebrojeni autoriteti, ljudi od imena u fudbalskom sportu.

Blater na ispitu zbog pola metra

Stiče se utisak da je ceo svet ustao protiv jednog. Predsednik Svetske fudbalske federacije (Fifa) Švajcarac Jozef Blater (74), njeno oličenje, ostao je usamljen u odbrani fudbala od novotarija visoke rezolucije, nadajući se da će, kao i uvek potpomognut svojim čaušima, i ovog puta da pečatira ispravnost svog viđenja. On kaže: „Sada, u sve uvažavanje kompanija koje se bave izradom preciznih tehnologija, ne postoji sistem koji bi stopostotno odredio položaj lopte u spornim situacijama. Ugradnja posebnog čipa u nju jeste najbolje rešenje, ali je veoma komplikovano. Pravljenje lopti za svetska prvenstva je u Adidasovim rukama. Da bi zamisao o čipu bila sprovedena u delo, to pravo treba da dobiju i drugi proizvođači, a to je izuzetno problematično”.

Govoreći o svevidećem čipu, Fifin predsednik je na umu imao već antologijski nepriznati pogodak engleskog reprezentativca Frenka Lamparda, kada je lopta od prečke pala bezmalo pola metra iza nemačke gol-linije, pa se, opet od prečke, vratila u polje. Na tih nekoliko desetina centimetara danas je položena Blaterova sudbina. On je uoči tekućeg mundijala objavio da će dogodine da se kandiduje i za četvrti predsednički mandat (prvi put izabran 1998), jer „njegova misija na Fifinom čelu još nije završena”. S obzirom na svoje zacementirano mesto, armirano beskompromisnim izbornim kampanjama (valjda je makijavelizam u temelju borbe svakog predsednika da ostane predsednik), njega verovatno čeka počasno mesto u loži i na idućem svetskom prvenstvu, u Brazilu kroz četiri godine, ali...

Kadgod sve brojnijim zagovornicima uvođenja video-tehnoligije pred očima budu Lampardov gol, Tevez u dubokom ofsajdu ili Anrijeva ruka, kao najsvežiji primeri golemih sudijskih grešaka, poteći će tiha voda da roni Blaterov breg. I ukoliko vremešni Švajcarac bude krući u odbrani svog mišljenja po tom pitanju, revolucionari će biti sve glasniji, pogotovo kako se bude bližio povratak mundijala u Brazil posle 64 leta. Presudnu ulogu mogu, naravno, da odigraju najuticajniji svetski mediji, ako zauzmu stav da svojevrsni fudbalski čelendž nije jeres, već tekovina sveopšteg društvenog napretka.

Ispada da je upravo modernizacija sveta stavila svilen gajtan oko Lariondinog vrata. Rozetija za tren zanemarujemo samo zbog zapanjujuće sličnosti između Lampardovog pogotka onomad i gola koji je njegov zemljak Džef Harst postigao u finalu na Vembliju 1966. baš protiv Nemaca. Što se kaže, i vrapci na grani znaju za jedan od najkontroverznijih detalja u istoriji mundijala, koga, jednostavno, moramo i ovde da se prisetimo.

Posle 90 minuta bilo je 2:2, a u desetom minutu prvog produžetka Harst je u nemačkom šesnaestercu zahvatio loptu koja se od prečke odbila na gol-crtu pa u polje. Glavni sudija Švajcarac Gotfrid Dinst je zaustavio igru da bi se posavetovao s međašnjim Sovjetom Tofikom Bahramovom, koji je zastavicom pokazivao na centar. Dinst je poverovao u oko sokolovo svog pomoćnika i pogodak je priznat. Nemci su se uzalud bunili. Harst je zatim postigao još jedan gol za konačni rezultat (jedini trostruki strelac u finalu svetskih prvenstava).

Sporenja Engleza i Nemaca oko toga da li je lopta prešla gol-liniju ili nije traju do dana današnjeg. Ni video-zapis, pregledan verovatno najviše puta u istoriji fudbala, nije pouzdani svedok, a većina je onih koji tvrde da gola nije bilo.

Sovjetski sudija je kasnije pričao da mu je na prijemu, posvećenom zatvaranju jedinog mundijala u „kolevci fudbala”, prišao nemački napadač Uve Zeler i kazao: „Gospodine Bahramov, primite moje izvinjenje. Nisam bio u pravu kada sam na terenu žučno osporavao Vašu odluku. Pažljivo smo pogledali snimak. Lopta je prešla gol-liniju”. A Harst je, opet, u svojim memoarima priznao da ni dan-danas nije siguran da je odluka Bahramova bila ispravna. Tek, u oktobru 2004, na ceremoniji otkrivanja spomenika Bahramovu (preminuo 1993) u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, bio je jedan od najpoznatijih gostiju.

U onih nekoliko desetina centimetara razlike između nemačke gol-linije na Vembliju i na igralištu u Blumfontejnu stalo je 46 godina svetskog progresa koji neumitno navlači vodu na vodenicu video-tehnologije i u fudbalu. Harstov gol ni sada nije uočljiv ne samo golim okom već ni geometarskim analizama, dok se Lampardov pogodak video iz aviona. U ono vreme sovjetski sudija se napregnuo da otvori četvore oči, Dinst mu je poverovao i kraj priče. Larionda je bio slep, svog Bahramova nije imao, a Blater mu je poslao svilen gajtan (Fifa je s mundijala proterala i njega i Rozetija, koji nije uočio da je Tevez protiv Meksikanaca pre priznatog gola zaspao u ofsajdu, i Komana Kulibalija iz Malija i Stefana Lanoja iz Francuske).

Da li je gol ako je golman ostao živ

Da postoji pravilo da sudije presuđuju već na licu mesta na osnovu video-snimka, kako se njima presuđuje dan-dva potom, nedoumice bi bile otklanjane kao rukom. Ovako, što se tiče engleskog nesuđenog pogotka, neupućeni u fudbalska pravila mogu da zapitaju: „Da li je gol ako je golman – mrtav?”.

Nije kardinalno pitanje posle grubih sudijskih previda u Južnoj Africi, kojima je ispisano novo poglavlje o njihovim grehovima na mundijalu, šta bi bilo da je bilo, nego šta će da bude. Da li nam je taj Larionda preprečio put u osminu finala i isterao nam iz džepa još najmanje milion dolara, pošto po njegovom viđenju nije bilo za penal ono kad je lopta pogodila Australijanca Kejhila u ruku u kaznenom prostoru, možemo samo da nagađamo i da kukumavčimo. A šta da neko naš nije iskoristio jedanaesterac?

Da li bi Englezi ostali na putu potpunog preokreta protiv Nemaca da je bilo 2:2? Da li bi Meksikanci bili tvrd orah da ih nije ošamutila Rozetijeva neumoljivost? Da li bismo sačuvali vođstvo (1:0) protiv Španaca u Valensiji 1982. da im Danac Sorensen nije poklonio penal kada je Zajec srušio Alonsa 1,30 metara izvan šesnaesterca? Da li...?

I arbitrima, koji su i sada na stubu srama, ima da lakne ukoliko Blater popusti najdalje do Brazila 2014. Mogućnost da se sporni poen u tenisu proveri elektronskim putem i dalje ima pristalice i protivnike, ali je pustila koren baš kao što su u fudbalu nekada zaživeli penal (1891), izmene (1968), crveni i žuti kartoni (1970)... Sada teniski meč ne može da se zamisli bez tog čelendža, kome se raduje i publika, cupkajući od nestrpljenja da se na velikom ekranu uveri imaju li igrači oko sokolovo. I elektronika, ruku na srce, pogreši, pa ono što ceo teniski stadion vidi jednodušno prikaže kao suprotno, ali sudije su abolirane. Ako kompjuter i opovrgne njihovu prethodnu odluku, progutaju svoju grešku i susret se nastavlja.

Postoji, naravno, opasnost da se upotreba video-tehnologije izopači u zloupotrebu pa da fudbalski susret preraste u fudbalski bioskop. Ali, u „belom sportu” se provera najčešće traži pošto su zaista u pitanju milimetri, a tako je i s Harstovim golom. U fudbalu bi se onako znalo da je pravda zadovoljena i pošto je Nojer ostao živ.