Технологија уместо Бахрамова

Судије греше, вода носи, а муљ се таложи у историју светских фудбалских првенстава. Није, дакле, први пут да људи у црном, како су називани арбитри пре коренитог редизајнирања њихове опреме, завију неки тим у црно и на мундијалу, али да ли је последњи. Вувузеле сигурно још дуго нећемо да чујемо.

Сва је прилика да је запањени фудбалски свет, упирући прстом у грешнике Уругвајца Хорхеа Ларионду и Италијана Роберта Розетија, 27. јуна стао на праг револуције. Од тог дана, због катастрофалних одлука на штету потоњих губитника на мечевима осмине финала Немачка – Енглеска (4:1) и Аргентина – Мексико (3:1), све су громкији захтеви да се људском фактору од крви и меса претпостави видео-технологија, која би помогла да у утакмици правда победи за тили час. Глас су подигли небројени ауторитети, људи од имена у фудбалском спорту.

Блатер на испиту због пола метра

Стиче се утисак да је цео свет устао против једног. Председник Светске фудбалске федерације (Фифа) Швајцарац Јозеф Блатер (74), њено оличење, остао је усамљен у одбрани фудбала од новотарија високе резолуције, надајући се да ће, као и увек потпомогнут својим чаушима, и овог пута да печатира исправност свог виђења. Он каже: „Сада, у све уважавање компанија које се баве израдом прецизних технологија, не постоји систем који би стопостотно одредио положај лопте у спорним ситуацијама. Уградња посебног чипа у њу јесте најбоље решење, али је веома компликовано. Прављење лопти за светска првенства је у Адидасовим рукама. Да би замисао о чипу била спроведена у дело, то право треба да добију и други произвођачи, а то је изузетно проблематично”.

Говорећи о свевидећем чипу, Фифин председник је на уму имао већ антологијски непризнати погодак енглеског репрезентативца Френка Лампарда, када је лопта од пречке пала безмало пола метра иза немачке гол-линије, па се, опет од пречке, вратила у поље. На тих неколико десетина центиметара данас је положена Блатерова судбина. Он је уочи текућег мундијала објавио да ће догодине да се кандидује и за четврти председнички мандат (први пут изабран 1998), јер „његова мисија на Фифином челу још није завршена”. С обзиром на своје зацементирано место, армирано бескомпромисним изборним кампањама (ваљда је макијавелизам у темељу борбе сваког председника да остане председник), њега вероватно чека почасно место у ложи и на идућем светском првенству, у Бразилу кроз четири године, али...

Кадгод све бројнијим заговорницима увођења видео-технолигије пред очима буду Лампардов гол, Тевез у дубоком офсајду или Анријева рука, као најсвежији примери големих судијских грешака, потећи ће тиха вода да рони Блатеров брег. И уколико времешни Швајцарац буде крући у одбрани свог мишљења по том питању, револуционари ће бити све гласнији, поготово како се буде ближио повратак мундијала у Бразил после 64 лета. Пресудну улогу могу, наравно, да одиграју најутицајнији светски медији, ако заузму став да својеврсни фудбалски челенџ није јерес, већ тековина свеопштег друштвеног напретка.

Испада да је управо модернизација света ставила свилен гајтан око Лариондиног врата. Розетија за трен занемарујемо само због запањујуће сличности између Лампардовог поготка ономад и гола који је његов земљак Џеф Харст постигао у финалу на Вемблију 1966. баш против Немаца. Што се каже, и врапци на грани знају за један од најконтроверзнијих детаља у историји мундијала, кога, једноставно, морамо и овде да се присетимо.

После 90 минута било је 2:2, а у десетом минуту првог продужетка Харст је у немачком шеснаестерцу захватио лопту која се од пречке одбила на гол-црту па у поље. Главни судија Швајцарац Готфрид Динст је зауставио игру да би се посаветовао с међашњим Совјетом Тофиком Бахрамовом, који је заставицом показивао на центар. Динст је поверовао у око соколово свог помоћника и погодак је признат. Немци су се узалуд бунили. Харст је затим постигао још један гол за коначни резултат (једини троструки стрелац у финалу светских првенстава).

Спорења Енглеза и Немаца око тога да ли је лопта прешла гол-линију или није трају до дана данашњег. Ни видео-запис, прегледан вероватно највише пута у историји фудбала, није поуздани сведок, а већина је оних који тврде да гола није било.

Совјетски судија је касније причао да му је на пријему, посвећеном затварању јединог мундијала у „колевци фудбала”, пришао немачки нападач Уве Зелер и казао: „Господине Бахрамов, примите моје извињење. Нисам био у праву када сам на терену жучно оспоравао Вашу одлуку. Пажљиво смо погледали снимак. Лопта је прешла гол-линију”. А Харст је, опет, у својим мемоарима признао да ни дан-данас није сигуран да је одлука Бахрамова била исправна. Тек, у октобру 2004, на церемонији откривања споменика Бахрамову (преминуо 1993) у Бакуу, главном граду Азербејџана, био је један од најпознатијих гостију.

У оних неколико десетина центиметара разлике између немачке гол-линије на Вемблију и на игралишту у Блумфонтејну стало је 46 година светског прогреса који неумитно навлачи воду на воденицу видео-технологије и у фудбалу. Харстов гол ни сада није уочљив не само голим оком већ ни геометарским анализама, док се Лампардов погодак видео из авиона. У оно време совјетски судија се напрегнуо да отвори четворе очи, Динст му је поверовао и крај приче. Ларионда је био слеп, свог Бахрамова није имао, а Блатер му је послао свилен гајтан (Фифа је с мундијала протерала и њега и Розетија, који није уочио да је Тевез против Мексиканаца пре признатог гола заспао у офсајду, и Комана Кулибалија из Малија и Стефана Ланоја из Француске).

Да ли је гол ако је голман остао жив

Да постоји правило да судије пресуђују већ на лицу места на основу видео-снимка, како се њима пресуђује дан-два потом, недоумице би биле отклањане као руком. Овако, што се тиче енглеског несуђеног поготка, неупућени у фудбалска правила могу да запитају: „Да ли је гол ако је голман – мртав?”.

Није кардинално питање после грубих судијских превида у Јужној Африци, којима је исписано ново поглавље о њиховим греховима на мундијалу, шта би било да је било, него шта ће да буде. Да ли нам је тај Ларионда препречио пут у осмину финала и истерао нам из џепа још најмање милион долара, пошто по његовом виђењу није било за пенал оно кад је лопта погодила Аустралијанца Кејхила у руку у казненом простору, можемо само да нагађамо и да кукумавчимо. А шта да неко наш није искористио једанаестерац?

Да ли би Енглези остали на путу потпуног преокрета против Немаца да је било 2:2? Да ли би Мексиканци били тврд орах да их није ошамутила Розетијева неумољивост? Да ли бисмо сачували вођство (1:0) против Шпанаца у Валенсији 1982. да им Данац Соренсен није поклонио пенал када је Зајец срушио Алонса 1,30 метара изван шеснаестерца? Да ли...?

И арбитрима, који су и сада на стубу срама, има да лакне уколико Блатер попусти најдаље до Бразила 2014. Могућност да се спорни поен у тенису провери електронским путем и даље има присталице и противнике, али је пустила корен баш као што су у фудбалу некада заживели пенал (1891), измене (1968), црвени и жути картони (1970)... Сада тениски меч не може да се замисли без тог челенџа, коме се радује и публика, цупкајући од нестрпљења да се на великом екрану увери имају ли играчи око соколово. И електроника, руку на срце, погреши, па оно што цео тениски стадион види једнодушно прикаже као супротно, али судије су аболиране. Ако компјутер и оповргне њихову претходну одлуку, прогутају своју грешку и сусрет се наставља.

Постоји, наравно, опасност да се употреба видео-технологије изопачи у злоупотребу па да фудбалски сусрет прерасте у фудбалски биоскоп. Али, у „белом спорту” се провера најчешће тражи пошто су заиста у питању милиметри, а тако је и с Харстовим голом. У фудбалу би се онако знало да је правда задовољена и пошто је Нојер остао жив.