Enigma praškog groblja

Specijalno za Politiku

Rim – Izdavačka kuća „Bompijani” zvanično je najavila da će se novi roman Umberta Eka „Praško groblje ” pojaviti u italijanskim knjižarama u oktobru ove godine. Već šest godina slavni italijanski književnik i filozof Umberto Eko nije objavio roman. U međuvremenu, većinom je pisao eseje.

Sem naslova, o romanu se za sada zna veoma malo. Iz šturog saopštenja za štampu Ekovog izdavača „Bompijanija” ipak se saznaje da će to biti špijunska priča, začinjena politikom i zaverama, a da će se radnja romana odvijati u Pragu. Daje se na znanje i da protagonista neće nimalo podsećati na srednjovekovnog monaha – detektiva Guljelma; glavni junak je špijun u službi evropskih tajnih službi, „cinični falsifikator koji smišlja zaplete, kuje zavere, atentate, koji su, u stvari, usmerili istorijski i politički pravac našeg kontinenta”.

Najavljen uz pomoć aluzivne tehnike i sa izvesnim oreolom špijunske misterije, roman će biti konstruisan na najtajnovitijim i najsramotnijim političkim obrtima koji su se dešavali tokom 19. veka. Izdavač takođe dodaje da će najnovije Ekovo delo, mada smešteno u vek romantizma, baciti uznemirujuću svetlost na vreme u kome živimo.

Nakon bezuspešnog pokušaja (putem telefona) da kod „Bompijanija” doznamo nešto više o Ekovom romanu, pitamo se da li će najavljeno delo biti jedna vrsta dalekog rođaka, bestselera „Ime ruže” – sa strukturom kriminalističke priče, ritmom trilera i uzbudljivom temom „smeštenom” u srednjovekovnom okruženju – sa kojim je pisac (prvi u Italiji) uspeo da približi istorijski roman i triler.

Ipak, dok ovo pišemo, šire se glasine da će knjiga sadržavati između 450 i 500 stranica. Ovaj podatak, iako nezvaničan, izgleda verovatan, imajući u vidu pređašnje Ekove romane: „Fukoovo klatno” i „Ime ruže”, ali i činjenicu da su brojne stranice njegovih romana upravo posvećene uvođenju čitaoca u određenu istorijsku situaciju, uvek oslikanu do detalja.

Povodom toga, Eko je jednom prilikom objasnio: „Ja radim suprotno od tehnike udaljavanja i zbližavam čitaoca sa onim što još nije znao. Uvodim čitaoca iz Teksasa, koji nije nikada video Evropu, u jedan srednjovekovni manastir (ili u templarsku kapetaniju, ili u muzej pun komplikovanih predmeta, ili u barokni salon) i činim da se oseća udobno. Pokazujem srednjovekovni lik koji izvlači naočare sa prirodnošću i postavljam na scenu njegove savremenike koji se čude; čitalac u prvom trenutku ne shvata zašto su zapanjeni, ali, na kraju, shvata da su naočare izumljene u srednjem veku. Na prvi pogled, smeštanje radnje u Prag, koji je u 19. veku bio jedan od glavnih čvorova međunarodne političke špijunaže nagoveštava tenziju zapleta. Imajući u vidu da se iz škrtog opisa izdavača ipak može pretpostaviti da se „Praško groblje ” odnosi na staro jevrejsko groblje u češkoj prestonici (gde su u periodu od 1439. do 1789. sahranjivani Jevreji), neki bibliofili se već nadaju da će u knjizi nabasati na Golema, mitološkog glinenog džina bez duše, koga je u 16. veku kreirao praški čarobnjak rabin Lev sa ciljem da brani jevrejske zajednice rasute u Evropi. Prema legendi, kada se Golem oteo njegovoj kontroli, rabin ga je sakrio na tavanu Sinagoge u srcu stare hebrejske četvrti, gde se i danas nalazi. Drugi, pak, očekuju da će prisustvovati tajnom sastanku dvanaest starih Jevreja na hebrejskom groblju u Pragu, koji su, prema jednom od verovanja, tvorci Protokola sionskih mudraca (O poreklu Protokola o tzv. jevrejskoj zaveri, koji su tokom dva sudska postupka, u Bernu 1935. i Moskvi 1993, proglašeni istorijskim falsifikatom, postoje različita gledišta. O navodnoj uroti jevrejskih plemenskih starešina na praškom groblju prvo je pisao francuski novinar Moris Žoli, a potom i nemački antisemita Herman Gedše, pod pseudonimom „Ser Džon Retklif”).

U svakom slučaju, u očekivanju šestog Ekovog romana, izbor starog groblja (priča se da je najposećeniji nadgrobni kamen onaj gde je sahranjen rabin Lev) za mesto događanja, daje mašti na volju i otvara beskrajne puteve nagađanja.

Snežana Simić