Nezaboravan koncert Stivija Vondera

Roterdam – Neki snovi se ostvare, neki ne. Holandija nije dobila ni treće finale Svetskog kupa u fudbalu. Sat vremena po završetku utakmice, Stivi Vonder je izašao sa klavijaturom oko vrata pred dvadesetak hiljada posetilaca završne večeri North Sea džez festivala pevajući narandžastim majicama„My eyes don’t cry”. Više nego simbolično...

Dva meseca ranije, umetnički direktor festivala Jan Vilem Lojken ponosno je objavio: „San postaje stvarnost. Već dugi niz godina pokušavamo da dovedemo ovu legendu na festival i, evo, konačno smo uspeli”. Bojazan da će fudbalska groznica izvestan broj ljudi odvratiti od dolaska na festival izazvala je izmenu satnice u poslednji čas. Na kraju, posetilaca u kongresnom centru bilo je, čini mi se, više nego ikad. „Muzika u ključu života” lako je našla svoj put do publike – Vonder im je priredio jedan od onih koncerata koji se ne zaboravljaju.

S obzirom na to da je u poslednje dve decenije malo snimao, da nema novi album i da su njegove ključne pesme nastale tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, program aktuelne turneje (Travelling Song Tour 2010) gotovo je isključivo sastavljen od muzike iz tog vremena, što svima izuzetno prija. Neverovatno je koliko te pesme i danas zvuče sveže, ukusno, neodoljivo. Stivi je u centru scene. Ravnopravno svira akustični i električni klavir, sintisajzere i usnu harmoniku. Peva i dalje fascinantno, manirom koji nam je dobro poznat: poletno, sa vibrato improvizacijama oko glavne teme, vešto razmenjujući duboke i visoke registre. Bend je vrhunski, prateći pevači i duvački sastav daju orkestraciji raskošnu širinu i snagu.

Tri numere sa albuma „Hotter than July” („Master Blaster”, „As If You Read My Mind”, „All I Do”) podižu atmosferu. Lepo im balansiraju nežnije „If You Really Love Me” i „I Believe”, kao i dva džez standarda (Brubekov „Take Five” i Koltrejnov „Giant Steps”). Vonderovo prisustvo na džez festivalu nije nimalo slučajno: uz Bitlse, on je među najobrađivanijim pop-rok autorima u savremenom džezu – omaž njegovim džez herojima predstavlja najbolji primer koliko je ozbiljno shvatio poziv u ovo društvo.

Poznati rif na električnim klavijaturama u numeri „Higher Ground” objavljuje početak velike žurke. Ređaju se hitovi: „Don’t You Worry ‘Bout A Thing”, „Living For The City” i „Isn’t She Lovely”. Svi plešu. U jednom momentu, iza scene se pojavljuje Kvinsi Džouns. Posveta Majklu Džeksonu („Human Nature”) dobija puni smisao uz uvaženog gosta koji je producirao originalnu verziju. U sledećem bloku Stivi se osvrće na šezdesete („Uptight”, „For Once In My Life”, „Signed, Sealed, Delivered I’m Yours”), a onda uvodi „Sir Duke”, koja se pretapa u „I Wish” – džez, soul i fanki u savršenom spletu. Izlazak malog gospel hora na scenu najavljuje „Free” i jasno je da se primičemo kraju. Zar ima boljeg gruvanja nego uz „Superstition”? A zar nije ljubav reč koja najsnažnije prožima Vonderov opus, karijeru dugu gotovo pet decenija? Zato, eto nam čistih emocija, uz „My Cherie Amour”, „I Just Called To Say I Love You” i veličanstveni finale sa „Another Star”: „Tvoja svetlost je sve što vidim”, odzvanja u romantičnoj roterdamskoj noći. Narandžaste majice se ponovo smeju. Jedan ostvaren san za jedan dan, više nego dovoljno za sreću…

Vojislav Pantić