DUŠAN RADULOVIĆ

Da će na kraju đavo doći po svoje izvesno je za svakog ko je iz ovog ili onog razloga zapalio cigaretu i "navukao" se na nikotin. Pravo pitanje je, smatram, šta se dešava u međuvremenu – od prvog do poslednjeg dima. Posebno u ovom vremenu oštre globalne kampanje protiv pušenja. Naime, siguran sam da je i moj stariji kolega, inače sjajan radio-reporter, penzioner koji je dobrano prevalivši sedamdesetu još uvek delio sveže ideje mlađim kolegama, znao sve o štetnosti pušenja. Ali nije vadio cigaretu iz usta. I dok je poslednjih dana svog života ležao u bolnici i "plitko" disao, tražio je da mu krijući od dece donesu cigarete! Autodestrukt? Ne bih rekao. Pre će biti da je reč o izboru, pa makar i lošem.

Potpuno je besmisleno negirati ili relativizovati činjenicu da u duvanu koji sagoreva među nečijim usnama ima nekoliko stotina (hiljada?), nečega što šteti ljudskom organizmu. Baš kao i fakat da je svaki pušač u stvari oboleo od ozbiljne bolesti zavisnosti. Pušači to možda ponajbolje znaju. Uostalom, podseti ih na to svakodnevni kašalj, posebno onaj jutarnji koji ponekad natera i suze na oči. Onda odmah zapale cigaretu jer se sete da su duvan, pošto je donesen u Englesku, reklamirali kao lek – upravo protiv kašlja!?! Paradoksalno, ali u većini takvih slučajeva prvi dim pomaže, verujte mi na reč, testiram to skoro svakog jutra, a da sam u toj oblasti ekspert podupirem podatkom da ove godine "slavim jubilej", četrdeset godina sa cigarom u zubima. Onih petnaest godina pre toga živeo sam u okruženju gde je cigareta bila sasvim uobičajena stvar. Pa opet, i otac i majka, tada oboje pušači, strogo su nama deci branili da i sami počnemo da pušimo. Zvuči paradoksalno, ali tako je bilo. Mislim da se i tada, a siguran sam da se i sada radi o mom sopstvenom pravu na izbor! Pa makar i lošem.

Slažem se da mi pravo na izbor ne daje odrešene ruke da trujem druge oko sebe. To je nesporno i pridržavam se svih zabrana koje se na to odnose, a uljudno se uzdržavam da zapalim u društvu nekoga ko kaže da mu to smeta. Uostalom, zašto svako mora da miriše/smrdi na duvan kao ja? Pominjem samo to, o ozbiljnijim stvarima neću da govorim, znaju se. Ali pitam se čemu histerija koja je zavladala!?! Čemu državne zabrane, jeftine priče o tome da se na lečenje bolesti koje duvan pospešuje troše grdne pare? Pa plaćam zdravstveno od kada radim, a nikad nisam bio u bolnici! Valjda je red da kad đavo dođe po svoje i ja odvadim što sam ulagao u kasu soczdravstvenog! Prosto mi dođe da poradim na promeni imidža pušača. Već vidim tekstove o tome da je reč o elitnoj grupi hazardera koji se kockaju sa sopstvenim životom, bilborde sa čuvenom slikom Hemfrija Bogarta uz tekst "pokušaj duže" ili Čerčila sa tompusom uz tekst "dosegni/budi kao on", članove žirija koji treba da proglase najstarijeg pušača u Srbiji u oštroj konkurenciji od više desetina hiljada višedecenijskih pušača! Ako vam zvuči morbidno, pomoći vam ne mogu. Trudim se da ne trujem druge, ali se trudim i da ne dozvolim da mi bilo ko oduzme pravo na izbor. Pa makar i loš.