ДУШАН РАДУЛОВИЋ

Да ће на крају ђаво доћи по своје извесно је за сваког ко је из овог или оног разлога запалио цигарету и "навукао" се на никотин. Право питање је, сматрам, шта се дешава у међувремену – од првог до последњег дима. Посебно у овом времену оштре глобалне кампање против пушења. Наиме, сигуран сам да је и мој старији колега, иначе сјајан радио-репортер, пензионер који је добрано преваливши седамдесету још увек делио свеже идеје млађим колегама, знао све о штетности пушења. Али није вадио цигарету из уста. И док је последњих дана свог живота лежао у болници и "плитко" дисао, тражио је да му кријући од деце донесу цигарете! Аутодеструкт? Не бих рекао. Пре ће бити да је реч о избору, па макар и лошем.

Потпуно је бесмислено негирати или релативизовати чињеницу да у дувану који сагорева међу нечијим уснама има неколико стотина (хиљада?), нечега што штети људском организму. Баш као и факат да је сваки пушач у ствари оболео од озбиљне болести зависности. Пушачи то можда понајбоље знају. Уосталом, подсети их на то свакодневни кашаљ, посебно онај јутарњи који понекад натера и сузе на очи. Онда одмах запале цигарету јер се сете да су дуван, пошто је донесен у Енглеску, рекламирали као лек – управо против кашља!?! Парадоксално, али у већини таквих случајева први дим помаже, верујте ми на реч, тестирам то скоро сваког јутра, а да сам у тој области експерт подупирем податком да ове године "славим јубилеј", четрдесет година са цигаром у зубима. Оних петнаест година пре тога живео сам у окружењу где је цигарета била сасвим уобичајена ствар. Па опет, и отац и мајка, тада обоје пушачи, строго су нама деци бранили да и сами почнемо да пушимо. Звучи парадоксално, али тако је било. Мислим да се и тада, а сигуран сам да се и сада ради о мом сопственом праву на избор! Па макар и лошем.

Слажем се да ми право на избор не даје одрешене руке да трујем друге око себе. То је неспорно и придржавам се свих забрана које се на то односе, а уљудно се уздржавам да запалим у друштву некога ко каже да му то смета. Уосталом, зашто свако мора да мирише/смрди на дуван као ја? Помињем само то, о озбиљнијим стварима нећу да говорим, знају се. Али питам се чему хистерија која је завладала!?! Чему државне забране, јефтине приче о томе да се на лечење болести које дуван поспешује троше грдне паре? Па плаћам здравствено од када радим, а никад нисам био у болници! Ваљда је ред да кад ђаво дође по своје и ја одвадим што сам улагао у касу соцздравственог! Просто ми дође да порадим на промени имиџа пушача. Већ видим текстове о томе да је реч о елитној групи хазардера који се коцкају са сопственим животом, билборде са чувеном сликом Хемфрија Богарта уз текст "покушај дуже" или Черчила са томпусом уз текст "досегни/буди као он", чланове жирија који треба да прогласе најстаријег пушача у Србији у оштрој конкуренцији од више десетина хиљада вишедеценијских пушача! Ако вам звучи морбидно, помоћи вам не могу. Трудим се да не трујем друге, али се трудим и да не дозволим да ми било ко одузме право на избор. Па макар и лош.