Gašin rođendan

Pobegao nam Gaša od kuće. A mi se okupili u dnevnoj sobi da mu čestitamo rođendan! Baba mu isplela prsluče za zimu, deca u pet šopu pazarila mirišljavu kosku, a ja nasnimio seriju crtaća „Tom i Džeri” sa njegovim omiljenim likom – buldogom.

Sjatili se i ostali naši sustanari. Razočarani! Ne veruju da je slavlje propalo! Mjauče nervozno Debeli Dobrivoje, očekivao je dvostruku porciju tunjevine. Mirzino riblje jato bezvoljno kruži oko dvorca u loptastoj posudi. Niko da ubaci crviće! Hrčci Šabi i Kasandra glade brke pod stočićem – ne vrte točak iz protesta što ne dobijaju keks! Papagaj Kićica čavrlja sebi u kljun. Odbija proso... Tuga! Žalost! Nema nam lajavog prijatelja. Baka se ućutala. Deca zarozala. Žena jeca ribajući kupatilo. Meni drhti brada. Moram nešto činiti!

Uzimam povodac, izlazim. Dozivam Gašu. Na parkingu komšija Milun pao ničice pred mog „jugića”.

– Ha! Tu si! Dođi, dođi, mili... – vabi svog carskog udava sklupčanog ispod motora.

– Opet zbriso Lazica? – pozdravljam komšiju.

– Đavolak jedan, ovaj put preko radnog stola i fikusa domogao se pendžera i ispuzao napolje. Ne voli da bude sam u terarijumu! Moram da mu dobavim društvo... – jada se Milun.

Pomogao sam mu da ulovi troipometarskog Lazicu. Isprva zmija nije htela da izađe, ali je palacnula jezičinom kad sam dva-tri puta mahnuo Šabijem pored točka. Čim je zinula na sirotog malog hrčka, zgrabili smo je i strpali u džak. Šabi se umalo nije šlogirao.

– Težak Lazica! Mora da ima 30 kila! – stenjem dok nosimo uzbrdo amazonskog gmaza iz roda boa konstriktor.

– Aaa, još nije dohvatio toliko. Ima u vrh glave 19! Spreman je za parenje pa je malo neurozan... – otvori Milun svoju kapiju.

Nađosmo se u dvorištu iza visokog zida. Sa ulice se i ne vidi džungla od vrta. U džungli bazenče, u bazenčetu – kajman.

– Petronije, nađosmo ti Lazičicu! – doviknu Milun patuljastom aligatoru. Petronije nit govori, nit romori. Potopio se u vodicu i ne mrda.

– Je l’ živ? – pitam.

– Naravno. Tako već 12 godina, čeljusti otvara samo kad nešto treba da pregrize – objašnjava domaćin.

Pošto je Lazičicu pritvorio iza stakla, upozna me i sa ostalim živuljkama pod krovom.

– Ovo su ti, komšo, vijetnamski prasići Cakana i Mikac, očekujemo prinove krajem meseca, pa majmun Šonja – eno ga na zavesi, promače! – tu je i iguana Tiosav, porodica tarantula Žak, Zoja i Koja... I pirane u akvarijumu, u salonu. Uopšte nisu opasne kad su site, to su predrasude! Ma ruku smem da gurnem među njih – sused me vodi kroz zverinjak.

Popili smo po dupli viski, Milun je galantan o-ho. Zahvaljuje mi na pomoći. Gura me u „mercedes”. Vozika po gradu.

– Kad smo samo našli mog Lazicu, pronaći ćemo vala i tvog Gašicu – kaže.

Reč po reč i ubismo započetu pljosku. Gosin Milun divani kako je, kao predstavnik poznate firme, iz Brazila i Indije za svoju dušu uvozio kućne ljubimce... Milina ga je slušati. Svetski čovek!

U sumrak zaskočismo pobegulju Gašu. Rastrčao se pored fontane na Trgu Nikole Pašića. Spanđao se sa nečipovanom i neregistrovanom kerušom! Sramota! Ej, on, vlasnički pas, a smuca se sa uličarkom! Kad me spazio, lanuo je, mahnuo repom i uskočio u limuzinu. Za njim uskočila i keruša! Nisam odoleo Gašinim molećivom pogledu. Ipak je on slavljenik...

Žurka je bila ekstra. Uz radost nas ukućana – od dece, žene i bake pa preko Dobrivoja, Mirze i njegovih, Kićice, sve do zabrinute Kasandre i od šoka oporavljenog Šabija – i visokih zvanica – gosin-Miluna okićenog Lazičicom oko vrata, Cakane, Mikca, Žaka, Zoje i Koje, kao i Šonje koji je skakao po zavesama (uobraženi Tiosav i Petronije nisu nas udostojili svog prisustva) – rođendanac je kevtao, a curica ga pratila... Do zore. S vremena na vreme, s nekog od prozora u kraju otkačila bi se egzotična psovka i zabola u pun mesec. Uopšte ne znam šta je sa tim narodom. Niko ne voli životinje! A poznato je: ko ne voli životinje, ne voli ni ljude...

Darko Kalezić