Bratska ljubav bez granica

Dečak od deset godina nije bio voljan za razgovor, posebno kada se spomene škola. Rođen je u Beogradu. Kaže da voli ulice i trgove našeg grada. Već ih  je sve dobro upoznao i gotovo da ne postoji kraj u kojem nije bio. Jer, šta je drugo mogao i da radi kada nije išao u školu, a roditelji nisu bili u kući po čitav dan. Od jutra do mraka su tovarili starudije, karton i stare novine da bi zaradili. Bio je usamljen i prepušten sam sebi.

Esad ima mnogo starijeg brata po majci koji žali što u vreme njegovog detinjstva nije postojalo Svratište. Ipak, bio je dovoljno mudar da shvati da mora da završi školu, sada radi, ali ne živi s roditeljima i Esadom. Ima svoju porodicu. Ipak, ulagao je veliki napor da pronađe slobodno vreme da bi razgovarao sa mlađim bratom. Nije bio zadovoljan što mu mali brat provodi vreme u lutanju ulicama. Upisao ga je u prvi razred, ali Esad je izdržao samo nekoliko dana u klupi, a onda je bacio ranac sa knjigama i sveskama u jedan kraj barake i nije hteo ni da ga pogleda. Nije mario što je brat molio da nastavi sa školom, obećao mu da će lično razgovarati sa učiteljicom da ga opet prime... Onda se setio: jednoga dana, kada je bio slobodan, uhvatio je Esada za ruku i doveo ga u Svratište. Molio je vaspitače da mu pomognu da zaštite brata od skitanja ulicama.

Stariji brat zna da je nemaština teška, ni njemu ne preliva. I sam je odrastao u siromaštvu, ali je verovao da njegov brat može da živi lepše. Nažalost, svratište nije postojalo kada je on bio mali i gladan, a čuo je da mnogo pomaže deci ulice.

Molio ih je i da mu pomognu da Esad pođe u školu.

– Zašto nisi voleo školu?

– Bilo mi je loše.

– Zašto?

Prvo je ćutao. Nije hteo da odgovori. A onda je spustio ručice na sto, pogledao me pravo u oči i rekao:

– Zadirkivali su me da sam Ciga.

– I to ti je smetalo.

– Da, pa sam nalazio izgovore da mi smetaju kiša, sunce...

I zaista, kada je došao u Svratište prvo je rekao: „Ja neću u školu”.

Esad je zavoleo da dolazi u Svratište. Tu je imao redovne obroke, gde da se okupa i s kim da se druži. Stariji brat je s vremena na vreme dolazio da vidi kako se Esad vlada i da li je pokazao želju da počne s učenjem. Odmahivali su glavom vaspitači, ali nisu odustajali, ni oni a ni stariji brat. Na kraju je Esad pristao da krene u večernju školu i da nauči da čita i piše.

Zahvaljujući velikoj upornosti starijeg brata mlađi je našao zaklon od sunca i kiše u Svratištu.

I što je najvažnije Svratište mu je donelo veru da ulica nije jedinio mesto za život, da postoje i dobri ljudi koji žele da mu pomognu kada mu je teško.

Do barake u jednom od udaljenih romskih naselja odlazi samo da prenoći.

Snežana Prljević