Evro za srpske bolnice

Obično smo navikli da slušamo i čitamo priče o lečenju u inostranstvu i o ljudima koji su spas i lek za neku od svojih bolesti pronašli u nekoj od razvijenih zemalja. Međutim, postoje i oni za čiju bolest nije bilo leka u inostranstvu, koji su spas i izlečenje pronašli upravo u našoj zemlji, zahvaljujući znanju i stručnosti srpskih lekara. Jedan od takvih primera predstavlja i slučaj Danice Gušatović, koja već 37 godina živi u Danskoj, a spas i oporavak od raka debelog creva upravo je pronašla u Prvoj hirurškoj klinici Kliničkog centra Srbije. Zahvaljujući profesoru dr Zoranu Krivokapiću, koji je operisao, za nekoliko dana Danica odlazi kući s novim životnim nadama.

– Kada se Danica razbolela obišli smo sve lekare. U Danskoj je već dva puta operisana. Posle svake operacije njoj je bilo sve gore, a lekari su rekli da je to sve što oni mogu da učine, kao i da ne mogu da očiste crevo dublje od sedam santimetara. Nisam želeo da se pomirim s tim. Raspitivao sam se i tako saznao za profesora Krivokapića, koji je sve to uradio i spasao moju suprugu. Kad sam danskim lekarima ispričao šta se dogodilo – svi su ostali bez reči i molili da im omogućim kontakt, da dođu da vide kako to naš lekar radi ili da on bude njihov gost. To je pravo čudo i vrhunsko znanje, bio je njihov komentar. Međutim, verovatno bi bili još više iznenađeni kada bi videli katastrofalne uslove u kojima se sve to radi i to koliko su naše bolnice siromašne – kaže Daničin suprug Ljuba Gušatović, predsednik Dansko-srpskog udruženja "Timok 98".

Prvo što sam uradio kada sam video kako je bolnica opremljena, objašnjava naš sagovornik, bilo je da kupim hiljadu metara platna za bolničke posteljine i uniforme za medicinske sestre.

– Jasno mi je da je zemlja siromašna, ali ne smemo dozvoliti da nam zdravstvo bude tako. Država radi koliko može i mora, ali ne smemo ni mi da samo sedimo, gledamo i čekamo. U bolnicama naše zemlje leči se osamdeset odsto dijaspore i zato bi bilo sasvim uredu da pomognu i daju novac za srpsko zdravstvo. Pokrenuću inicijativu i u Ministarstvu zdravlja i u Ministarstvu dijaspore da se organizujemo i da se donese neki zakon, propis, koji bi nas koji živimo u inostranstvu obavezao da izdvajamo novac da pomognemo da uslovi u bolnicama budu bolji. Šteta je da imamo stručnjake svetskog ranga koji rade u bolnicama koje izgledaju kao da nisu iz ovog veka. Njihova stručnost i znanje mogu i moraju da budu naš brend – dodaje Gušatović.

Prema njegovim rečima, kad bi svaki naš čovek zaposlen u inostranstvu mesečno izdvojio samo jedan evro za srpsko zdravstvo to bi bila velika pomoć bolnicama u kojima se i oni leče.

– To je predlog na kome ću raditi. Smatram da su žitelji Srbije dosta patili u ovim nesrećnim vremenima, a da smo mi u inostranstvu ipak bili zaštićeni i da je sada pravo vreme da malo "potegnemo" i pomognemo. Zbog ovakvih stručnjaka dolazili bi i stranci da se operišu u našoj zemlji, što bi, s jedne strane, značilo dodatan novac, a, s druge, bismo zadržali naše stručnjake da ne odu zauvek preko granice. U inostranstvu ma kako da su uređene bolnice nema ljudske brige o pacijentu. Pregledaju, operišu, urade šta treba i posle tri dana kući. O tome kako se osećate, kako dalje, nema razgovora. Kada u srpskoj bolnici vidite devetnaestogodišnju medicinsku sestru koja se brine o 30 pacijenata tokom noći i stigne da svakoga pita kako je – morate da ostanete fascinirani.

To je humanost koje više nigde nema i nju moramo sačuvati i pokazati svetu. Čim se budem vratio u Dansku, preko medija, upoznaću žitelje moje druge domovine kakvih ovde stručnjaka ima. Posebno što u Danskoj ima mnogi ljudi koji su oboleli kao i moja supruga – obećava Ljuba Gušatović, koji se inače već deset godina bavi humanitarnim radom.