Dugovi prave probleme u lizingu

U poslednje vreme lizing (finansijski i operativni) se svečešće pominje u javnosti,ali isključivo u negativnom kontekstu, uz informacije o tome koliko je predmeta lizinga oduzeto. Stvaranje slike o lizing kućama kao „otimačima” ima uticaja i na broj novih klijenata.

Lizing je kao izvor finansiranja nastao kao odgovor na česte probleme klijenata (posebno malih i srednjih privrednih društava) u vezi sa obezbeđenjem kredita i pozajmica (žiranti, zaloga na pokretnim stvarima odnosno hipoteka na nepokretnostima). Lizing je forma pozajmljivanja novca gde je u sam finansijski proizvod upakovano i obezbeđenje potraživanja. Sam predmet lizinga je osnovno obezbeđenje za lizing kuću da će korisnik lizinga vratiti novac koji mu je pozajmljen.

U Srbiji se lizing vrlo brzo širio i zauzeo zavidno mesto u finansiranju preduzeća i građana (najviše u 2008.– milijarda evra,a preko 3,5 milijardi evra od pojave lizingau Srbiji 2003. godine).

Kao i u drugim oblastima finansijske industrije (i u svim zemljama) i lizing u Srbiji je bio spreman da uslove odobravanja lizinga savija skoro do pucanja. Sa dolaskom finansijskih i ekonomskih problema i lizing industrija se suočila sa posledicama svojih odluka. Sa istim posledicama se suočavaju naši klijenti koji nisu u stanju da izmiruju obaveze. Njih treba podeliti u dve grupe – jedna verovatno to ne bi bila u stanju da radi i da nisu došla loša vremena,dok je druga grupa snažno pogođena ekonomskim problemima u zemlji i svetu.

Ukoliko klijent ne može da ispunjava svoje obaveze onda je lizing kuća primorana da pokuša da naplati ostatak „kredita” tako što će da proda predmet lizinga i tako iskoristi njegovu funkciju obezbeđenja. Da bi se to desilo prvi korak je da lizing kuća vrati u posed predmet lizinga. Veoma je važno da klijent kontaktira sa lizing kućom (možda i privremeno vrati predmet lizinga) čim uvidi da je redovno plaćanje obaveza nemoguće. Ovakav postupak omogućava mu veoma dobru pregovaračku poziciju u slučaju da smatra da bi privremenim umanjenjem obaveza mogao da nastavi da koristi i plaća predmet. Ukoliko se ugovor mora prevremeno prekinuti, pravovremenim vraćanjem predmeta lizinga klijent smanjuje na najmanju meru štetu za sebe i lizing kuću. Brzo i dobrovoljno vraćanje smanjuje troškove (zaustavlja se dospevanje rata, nema dodatnih sudskih i advokatskih troškova...) i obezbeđuje da eventualni dug klijenta nakon prodaje bude minimalan,a lizing kuća spremna na dogovor oko otplate tog duga.

Naravno da se dešava i potpuno suprotna situacija: klijenti krivičnim delima (skrivanje, prodaja trećim licima bez znanja lizing kuće) i/ili odugovlačenjem i korišćenjem sporosti i neefikasnosti sudskog sistema izbegavaju vraćanje predmeta lizinga. Ono što je problem sa ovakvim pristupom jestečinjenica da se problem odlaže, ne rešava,a obaveze se povećavaju i smanjuje se vrednost predmeta lizinga. Posle relativno dugo vremena sudska odluka je neminovno u korist lizing kuće,a nesavesnog klijenta čekaju veoma ozbiljne posledice kratkovidih odluka.

Sadašnja situacija u „S-leasingu”u brojkama izgleda ovako: odnos vrednosti problematičnih ugovora (najčešće definisanih kao onih kod kojih klijent kasni 90 i više dana sa plaćanjem) i ukupne vrednosti portfelja je 18 odsto. Sledeći važan podatak je odnos kumuliranih rezervacija za gubitke i ukupne vrednosti portfelja – on je devet procenata. Jednostavna interpretacija ovih brojevabila bi – 18 odstoportfelja je rizično,a pola od tog iznosa je predviđeno kao potencijalni  gubitak. Stvarni gubitak je mnogo manji jer se i rizični ugovori u određenom broju slučajeva naplate. U „S-leasingu” se prosečno nadoknadi 73 odstoduga klijenata prodajom predmeta lizinga. Trenutno se kod „S-leasinga” nalazi 200 predmeta (podatak na dan 30. juna 2010) od kojih su 100 automobili, 50 laka komercijalna vozila,a ostatak je veoma raznovrstan i u njemu ima i poljoprivredne i građevinske mehanizacije.

Svi ovi podaci ne postoje za čitavu industriju,a podaci iz lizing registra pokazuju da je situacija još lošija jer je odnos rizičnog portfelja i ukupnog portfelja 30 odsto. Ovaj procenat treba uzeti sa rezervom zbog načina obračuna rizičnog portfelja (kašnjenje preko 90 dana,ali bez obzira na iznos kašnjenja – kašnjenje više od 90 dana čak i jedandinara svrstava lizing ugovor u rizičnu kategoriju).

Bez obzira na očigledne probleme sa kojima se lizing kuće i klijenti suočavaju,važno je naglasiti da je lizing industrija i dalje spremna i voljna da finansira privredna društva i građane Srbije (uz nešto strože kriterijume odobravanja finansiranja). Lizing kuće su već pokazalespremnost da budu veoma fleksibilne i strpljive kada su rokovi plaćanja u pitanju i vrlo otvorene za dogovor sa klijentima koji su u teškoćama.

Vladimir Pajović

(autor je direktor „S-leasinga”)